lov na varljivo sunce

Nikola Božinović

Sa pripremama za posmatranje pomračenja Sunca krenulo se u oktobru '97. godine kada je formirano jezgro ekipe za organizaciju posmatranja. Seminari astronomije u 1998 godini iskorišćeni su za razradu plana i pravljnje spiska potrebne opreme. Apetiti su bili veliki...
U jesen '98. održan je seminar posvećen pomračenju Sunca, a u januaru '99 određena su mesta za posmatranje i formiran konačan spisak željene opreme. Tada su obavljene i prve probe i testovi. U pripremama su nam maksimalno pomogli stručni saradnici sa Astronomske opservatorije u Beogradu - Dr Ištvan Vince i Dr Vojislava Protić-Benišek.
Rat je stopirao čitavu akciju. Sa pripremama se nastavilo sredinom juna i kada je postalo izvesno da deo planirane opreme neće biti obezbeđen. Završne pripreme sa učesnicima ekspedicija obavljene su 17. i 18. jula u Petnici. Poslednji neophodni delovi opreme stigli su u Petnicu prvog avgusta.
Prva je na put, 2. avgusta krenula ekipa za Varnu. Sedmočlana petnička ekspedicija planirala je boravak u Kamen Brjagu, na obali Crnog Mora, od 5. do 15. avgusta. Ispostavilo se da je izbor mesta posmatranja bio pun pogodak; kristalno čisto nebo omogućilo je realizaciju nekih zadataka koji zbog vremena nisu mogli biti završeni u Horgošu.
Ekipa za Horgoš počela je da se okuplja 7. avgusta, kada je dopremljena oprema Petnice i Niša. Zajedno sa ekipom iz Petnice, ovde su bili smešteni i posmatrači sa Astronomske opservatorije, Fizičkog fakulteta u Beogradu i Novom Sadu i mnogi drugi, manje ili više profesionalni astronomi, koji su hteli da iskoriste prednosti mesta sa kojeg se pomračenje od nas moglo najduže videti.
Petnički tim je bio daleko najveći - tridesetak ljudi. Ekipa je bila smeštena u adaptiranoj diskoteci sa ne baš najboljim uslovima, ali komfor niko nije ni očekivao. Nedostatak tuševa bio je zanemarljiv problem u poređenju sa najezdom komaraca koji su tokom celog dana, a naročito u popodnevnim satima, bili veoma okrutni.
Četiri dana predviđena za pripreme na mestu posmatranja bila su taman dovoljna da se sve sklopi i profunkcioniše. U sumrak 10. avgusta naša ekipa je bila spremna za sutrašnji događaj.
Jedanaesti avgust je osvanuo uz kišu. Sva precizno postavljena oprema morala je biti sklonjena. Sam tok pomračenja protekao je uz delimično oblačno vreme i česte prekide u napajanju strujom koji su kulminirali nestankom struje u čitavom Horgošu dvadesetak minuta pred pomračenje. Totalitet je u većem delu bio oblačan, sem dva "prozora" od po desetak sekundi. Par minuta nakon totaliteta nebo se "otvorilo" i drugi deo pomračenja protekao je uglavnom u redu

Dijamantski prsten u trećem kontaktu - prvi zraci	Bejlijevi biseri - delići sunčevog diska razbijeni na nisku sjajnih zranaca;	spolja{nja korona - oreol oko pomračenog Sunca
unutrašnja korona i protuberance	dijamantski prsten (snimak iz Bugarske - N. Milutinović i N. Božinović)

žurka na kamenoj obali

Nikola Milutinović i Nenad Božinović

Prepuni voz iz Sofije za Varnu uneo nas je 4. avgusta u crnomorsko jutro u kojem nas je čekao stari prijatelj, meteoraš Ivan Gradinarov. Njemu, kao i Valentinu Velkovu i Evi Božurovoj sa tamošnje Nacionalne opservatorije najviše dugujemo za ovaj, a i prethodne boravke u Bugarskoj. Impresije o Varni su ovaj put bile fascinirajuće. Dočekala nas je metropola puna turista, nasmejanih ljudi obučenih u majice sa logoima koji su ukazivali na predstojeće pomračenje.
Iz Varne smo se kolima uputili putem koji pored Crnog mora vodi ka severu. Nakon brze vožnje, nekako smo neočekivano stali. Neočekivano, jer se ispred nas nalazila poluizgorela škola, gomila suvog korova i buljuk ljudi koji su se trudili da sve to ne izgleda kako je izgledalo. Stigli smo u Kamen Bryag. Neki su bili razočarani i hteli su da se vrate u Varnu. Mi smo, po navici, odlučili da ostanemo u šatorima.
Kamen Bryag, na prvi pogled neinteresantno seoce, vremenom nam je postajao sve zanimljiviji. Selo od od oko sto kuća stajalo je nad Crnim morem odvojeno od njega liticama visokim tridesetak metara. Nekoliko kafana i prodavnica stvaralo je utisak da se tamo, ipak, može živeti.
A i kamp je počinjao da živi burnije. Sutradan su stigli Rusi (veče smo proveli uz vatru, gitare i votku). Sledećih dana su pristizali Poljaci, Holanđani, nezaobilazni AKM-ovci (nemački pandan Petničkoj Meteorskoj Grupi), čak i Nagatoši Nogami (naš poznanik sa IMC-a 97 u Petnici) iz Japana. Svi smo se svojski trudili da razmenimo iskustva i pokupimo što više informacija.
Tih dana se u kampu igrao fudbal (YU ekipa je uprkos epitetima favorita prošla, kao i obično, prilično osrednje), pričalo o meteorima i lagano pripremalo za očekivani događaj. Naša grupa je pokušavala da se uhoda sa skromnom opremom, a usput je "šacovala" ruske aparature za snimanje višestruko jonizovanih linija sunčevog spektra... Zanimljivo je kako smo svi u kampu pokušavali da skrpimo opremu štapom i kanapom. Ostaće da se prepričava anegdota kad Neša pita profesora sa Lomonosova: "Izivinite, gde ste našli te cigle, trebale bi nam...". Pokušavali smo da, i pored noćnih straži uvedenih zbog opreme snimimo i neki meteor, ali nam je to, kao i kod kuće, slabo polazilo za rukom.
Ujutro 11. avgusta, podno napuštenog svetionika nedaleko od kampa, locirali smo svoju opremu. Vršili smo poslednje pripreme. I čekali...
Događaj je jako teško opisati. Gomila ljudi, oko pet hiljada, na jednom mestu. U stepi na obali Crnog mora. Žamor gomile. Zahlađenje (u pravi čas). Nikola iz Niša, oficijelni 'čuvar vremena' naše ekspedicije, i njegova dernjava svake sekunde (veoma pedantna). Eksplozija petarde na koju je neko od naših dobacio: "Ode Pariz!". Ogromno uzbuđenje koje je činilo da neki iskusni astronomi proglašavaju Merkurom Jupiter... I preterana zauzetost eksperimentima i merenjima, koja je uslovila da naš doživljaj događaja bude polovičan, a sećanje maglovito.
Zaključak svih bio je da ćemo sledeći put samo odgledati pomračenje. Kao turisti.

ples senki u zverinjaku

Srđan Verbić u zoo-vrtu

ut u Suboticu sam isplanirao još 1982 kad sam postao svestan činjenice da cirkus dolazi i u naš grad. Blagovremeno sam nabavio naočare odgovarajuće boje i rešio da budem turista. Za razliku od nekih mojih kolega koji su bili u organizacionom odboru pomračenja, ja sam hteo jedino da sedim pod najvećim suncobranom na Planeti, posmatram ljude i životinje i iščekujem leteće senke. Pravo mesto za tako nešto bio je zoološki vrt na Paliću.
Kao što i priliči turisti, prvi put sam razmišljao o oblacima tek u jutro 11. avgusta. Treba li da napomenem da me je na takvo razmišljanje nagnala kiša koja je padala od šest izjutra bez namere da prestane? U vreme doručka učenički dom u Subotici je izgledao kao mesto komemorativne sednice. Na celom nebu postojala je samo jedna mala plavičasta fleka, takozvani Savanov prozor. Smisao postojanja te rupe u olovnosivoj polusferi je da se kroz njega vidi pomračenje, doduše samo sa onog mesta gde u tom trenutku bude Savan. Kako se Savi izgubio svaki trag, Aćim, dr Dulitl i ja smo otišli u zoološki vrt. Ne, nismo platili karte! Na svu sreću tamo nema hijena, jer stvarno ne bih podneo da mi se lešinari smeju u lice dok do gole kože mokar čučim pored kaveza sa majmunima i čekam da i mene obasja već načeto Sunce.
Priznajem, očekivao sam da stanovnici zoo vrta mnogo više pažnje obrate na ono što se dešavalo gore. Da su kokoške otišle na spavanje, to je bar jasno. Ustvari, mnogi su uhvatili dremku pošto je Olaf veliki Laf prilično autoritativno proglasio siestu pola sata pre totaliteta. Narednih sat vremena su svi u zoo vrtu šaputali, uključujući mokro-crvene papagaje i slučajne prolaznike.
Međutim, kakav bi to spektakl bio da se oblaci nisu razišli. Tačno minut pre totalnog pomračenja oblak ode i milioni malih srpova popločaše vrt. Neobična tišina, huk vetra i blaga jeza izgledaju kao uvertira za oluju koja je Doroti zajedno sa kućom oduvala iz Kanzasa. A onda je neko ugasio svetlo. U istom trenutku se prolomio urlik oduševljenja iz grla par hiljada ljudi na obali Palićkog jezera. Das ist fantastisch! Ja sam stajao na zidiću koji okružuje jezerce sa labudovima pokušavajući da budem što bliže Suncu. I Merkur je tu bio. Pre toga sam ga video samo jednom i to pre petnaestak godina. Neverovatno, ali čak se i protuberance vide. Naravno, jednim okom sam gledao i na zemlju u očekivanju reprize letećih senki. Prvi put ih nisam video iz sasvim razumljivog razloga. Još koji sekund... kraj. Na zemlji ništa. Duge dve sekunde su prošle pre nego što sam uočio senke u svom divljem plesu. Treba li napomenuti da sam igrao zajedno sa njima? U trenutku sam spazio par majmuna kako me pažljivo posmatraju sa upitnikom iznad glave. Iskreno, mislim da se nijedna vrsta u vreme pomračenja ne ponaša tako čudno kao Homo sapiens.

dark at the end of century

eclipse above us

The total eclipse of the Sun appears to be, first of all, an unprecedented celestial spectacle, afterwards the object of research and the lastly, a source of fear.
All three faces of the same eclipse have been carefully observed by the watchful eyes of Petnica. The students participating in PSC's Summer Science Camps, studied eclipse phenomena from the points of view of cultural anthropology, psychology, animal physiology, linguistics, and, last but not least, astronomy. Amazingly, the social aspects attracted the greatest attention. However, astronomers had some projects too!

Petnica organised two expeditions at the time of the eclipse. The first one was sent to Kamen Bryag on the Black Sea coast in Bulgaria. The
second team made up of 30 young astronomers made a camp in Horgos near the border between Yugoslavia and Hungary. Turns out that we were lucky in our choice of sites, particularly the one in Bulgaria where the sky was crystal clear. Clear sky meant excellent photographs - a crowning achievement to our year long preparations.
The 1999 eclipse was a wonder to behold and it wholly deserved all the publicity it got.
Now many people are making plans for Angola. So are we.