Potreba za primerenom promocijom nauke više nije samo novinarski zadatak i posao za stručnjake sa viškom vremena. Jalovo je brinuti za obrazovanje kroz spornu akreditaciju udžbenika i ukidanje ionako srozanog prijemnog ispita. Popularizovati nauku u Srbiji je nezaobilazno i nasušno za sve one koji avgusta 1999. nisu poslušali zvanično saopštenje ministarke zdravlja Leposave Milićević (kasnije ministarke vera), za one kojima nije promakla namera ministarke Čolić septembra 2004. da ukine Teoriju evolucije iz udžbenika za osmi razred, za one koji nisu imuni na rezultate PISA testiranja iz 2006. godine i za one koji preskaču dnevnu dozu saveta astrologa.
Slobodno vreme jeste stvar slobodnog izbora, ali danas nema domaćeg naučnog programa, dodatne nastave u školama, a naši naučno–popularni časopisi žive u nekoj drugoj galaksiji. Nacionalni radio i televizija su proslavili čedrdeseti rođendan naučnog programa i istovremeno ukidaju „Korak ka nauci“, poslednju takvu emisiju Prvog Programa Radio Beograda.
Moje vreme uloženo u aktivnu popularizaciju je posebno potrošeno na matematiku i probleme u koje je ona dovedena onda kada je postavljena daleko od očiju i srca prosečnog đaka. Jednačine u testovima se i dalje pišu rukom, plan i program prati skoro sva bitna evropska dešavanja do prvog hatišerifa, a za udžbenike su čuli samo roditelji i nastavnici. Profesori fizike govore o diferencijalnom računu, o kome se na časovima srednjoškolske matematike ćuti po tri godine. Procep između toga kako se predaje i šta se očekuje, popunjava bataljon privatnih učitelja, koji umeju i znaju sve osim da daju ocenu i da uruče diplomu. Ne mali je broj onih što se predaju, pre nego što počnu da predaju, jer nije tajna da su na prirodnim naukama u Beogradu pedagogija i metodika dva povoda za isti seminarski rad. Maturanti svih srednjih škola s podjednakim nerazumevanjem prate novinske članke o dokazima Fermaove (1994) i Poenkareove (2004) pretpostavke, jer one, eto, nisu bile na poslednjoj pismenoj vežbi.
Popularizovati nauku znači profesionalno prepričati (kroz medije, predavanja, knjige i druge aktivnosti) nestručnoj javnosti dostignuća i pojmove savremene nauke. Takav pristup je onda podjednak izazov i za stručnjake i za savest. Ovu ulogu su danas pretežno preuzeli novinari, kojima treba dati punu podršku, ali i tačne informacije i kvalitetne sagovornike. Važno je da smo čuli za Iva Andrića, koliko i za Vladimira Preloga i Leopolda Ružičku (koji su 1939. i 1975. dobili Nobelovu nagradu za hemiju). U spoljnom svetu postoji veći broj institucija koje pokušavaju da poduče, obezbede dijalog, upute na nove sadržaje, dovedu žive istraživače i promovišu nauku. Spisak počinje apsolutno jedinstvenom Istraživačkom stanicom Petnica, za kojom slede razni klubovi, društva i poslednjih godina „Festival nauke”. Posebno su uspešni oni kojima je interdisciplinarnost svakodnevica, jer je to najčešće strano i odbojno institutima i fakultetima.

Izlaganje izloženo aprila 2010. godine na 58. Naučno–stručnom skupu psihologa Srbije