Odmah na početku da razjasnimo – Stanica je svoje osnovne programe, dakle gomilu seminara, kurseva, kampova i sl., svojski odradila. Nije bilo lako ali se ipak nešto lakše disalo nego 2009. godine iako je sa finansiranjem i dalje bilo povucipotegni. No, istina je da se najveći deo ljudi u Stanici i oko nje tokom proleća, leta i dobrog dela jeseni bavio detaljima u vezi arhitektonskih i građevinskih projekata i spiskovima opreme, nameštaja, kojekakvog pribora i svega što predstoji u procesima izgradnje i opremanja. Sve ono što će biti važno za rad Stanice a ne možete kupiti “iz svog džepa”, valja staviti i propisno dobro opisati u spiskove za javne nabavke koje slede tokom 2011. Tako, učili smo se birokratskim formulacijama tenderskih opisa svega – od konfokalnog mikroskopa do kašičice za sladoled u restoranu, od izgleda garderobnog ormana, do broja lopata bez kojih arheolozi nisu upotrebljivi.
Pre svega, pogledajmo seminare. Prilično hrabra odluka da na zimske seminare pozovemo više kandidata i da uvedemo neku vrstu mešovitih programa, pokazala se kao dobra iako je nosila određeni rizik. Oko 850 srednjoškolaca na zimskim seminarima je
definitivno maksimum koji Stanica sa sadašnjim kapacitetima može izdržati.

Ne radi se samo o kapacitetima za smeštaj i rad, već i o raspoloživim predavačima ali i o energiji i vremenu kojim raspolažu rukovodioci programa sve sa timom svojih saradnika mlađeg i starijeg uzrasta. Posebno je pitanje da li se sadašnjim načinom prijavljivanja, koji previše zavisi od dobre volje direktora i nastavnika u školama, u Srbiji može obezbediti veći broj polaznika spremnih i sposobnih da pohađaju intenzivne višednevne programe, a da se nivo rada na tim programima ne smanji.
Letnji programi su ponovo ukazali da postoji čudan problem popunjenosti, tj. odziva, pa je avgust bio hronično popunjeniji od jula i to u meri da je u drugoj polovini avgusta nikla čitava šuma šatora za studente saradnike koji nisu mogli doći u julu ali su odlučili da se ipak pojave narednog meseca. Lepo je kada su naše mlade kolege spremne da po najvećoj letnjoj vrućini spavaju u šatorima samo da bi bili u Petnici ali to ukazuje na određena pitanja logističke prirode kojima se moramo pozabaviti naročito sa novim kapacitetima. Između ostalog, tu je i pitanje ujednačene mentorske podrške.
Većina jesenjih seminara se bavila finalizacijom radova i pripremom konačnih verzija za Godišnju konferenciju. Očigledno je da postoji nedovoljno vremena između latnjih programa i Konferencije ali to je problem mnogih drugih sličnih organizacija koje često insistiraju da se radovi kompletiraju i prezentuju na samom kraju letnjeg kampa. Uostalom, profesionalna nauka ali i ostale struke zahtevaju danas da se izveštaji, projekti, analize i sve druge vrste pisanih dokumenata rade u što kraćem roku, pa je par meseci sasvim dovoljno petničkim polaznicima, a ako se nekome čini da je to užasavajuće kratko vreme neka se teši da je to samo dobar i koristan trening za ono što ih čeka u stvarnom životu.

Godišnja konferencija je, kao i ranijih godina, pokazala da dobrih radova ima dosta, da ima sjajnih ideja, odličnih rezultata i poprilično uloženog truda. Takođe, ima velikih neujednačenosti u shvatanju ozbiljnosti naučnog istraživanja između različitih naučnih disciplina a što je, najvećim delom, odraz razvijenosti kvalitetnog naučnog rada na pojedinim fakultetima, odeljenjima ili domaćim institutima. Da se ne zavaravamo time što će javnost uvek biti oduševljena radovima mladih autora – to je najčešće posledice nedostatka projektnih aktivnosti u školama, pa ono što se uradi u Petnici deluje genijalno. Ipak, velikih razlika u kvalitetu ima i to nisu razlike u nekim unutrašnjim kvalitetima mladih polaznika, već razlike u standardima koje postavljaju rukovodioci programa i njihovi saradnici. Drugim rečima, ono što jedni hvale drugi ne bi pustili ni kao seminarski rad srednjoškolca. Te razlike će biti jako teško rešavati samo u Petnici ali to ne znači da Stanica neće narednih godina dati veću slobodu organizatorima Konferencije da podignu letvicu kvaliteta i jasno kažu potencijalnim učesnicima šta može a šta ne može proći ma šta koleginice i kolege na pojedinim programima mislili.
Programi za nastavnike se održavaju na nekom minimalnom broju, jer Stanica ne može rešavati probleme usavršavanja prosvetnih radnika koji su zapetljani na vrhu obrazovne administracije. Kvalitet većine tzv. stručnjaka u ministarstvima ili zavodima garantuje da se ovaj problem neće lako i brzo rešiti, naravno na apsolutnu štetu domaćeg obrazovanja koje je već dostiglo nivo na kome je rođenu decu najbolje ispisati iz škole, e da bi nešto dobro za život naučili. U ovom momentu, opredeljenje Stanice je da se sačeka proširenje kapaciteta i da se tada forsiraju programi koji će biti besplatni za učesnike ali gde će Istraživačka stanica moći da diskreciono bira učesnike. Tačno je i da se razmišlja o apsolutno neakreditovanim kursevima na koje bi došli samo oni koji žele da nešto novo nauče i koji su dokazali da su u stanju da u svom radu primenjuju inovacije.
Da je u školama teška situacija, iznova pokazuju pažljiva istraživanja među polaznicima učeničkih i nastavničkih seminara i kurseva. Sve je više do juče elitnih i uglednih škola koje su kvalitet rada srozale do neprepoznavanja. Sa takvim sredinama je veoma teško uspostaviti normalnu komunikaciju i obezbediti makar i samo pošteno informisanje učenika (i nastavnika) o tome šta im Istraživačka stanica konkretno nudi. Nema druge, Stanica će nepovratno razvijati sistem oglašavanja, obaveštavanja i prijavljivanja posredstvom Interneta i to nikakvi idioti, ma koliko se svojski trudili, neće moći da spreče. A da ih ima, ima ih i kote se nekako...
Kada govorimo o 2010. godini, važno je podsetiti da se oseća opasna oseka po pitanju tehničkih uslova za rad, pre svega u domenu uslova za izvođenje letnjih naučnih kampova za učenike, gde mladi polaznici dolaze puni elana za rad na razno-vrsnim istraživačkim projektima. Nabavka nove opreme, popunjavanje rezervi hemikalija i laboratorijskog stakla, sve je to nekako ostavljeno za proces proširenja kapaciteta kada se očekuje da se to pošteno plati iz evropskih kredita. No, vreme ima svoju cenu koja se ne mora videti na prvi pogled. U slučaju Petnice ili, pak, neke škole, fakulteta i sl., svako kašnjenje u obezbeđivanju kvalitetne opreme ostavlja ožiljke na barem jednoj generaciji mladih. To je činjenica koju nikakvi eksperti ne mogu da preračunaju u finansijski trošak. Stavite se samo u kožu tinejdžera koji čitavu godinu dana sanja i priprema zanimljiv i vredan projekat i onda naleti na opremu koja ne radi i utešnu priču da se strpi do naredne godine ili još malo...
Zašto “godina spiskova”? Sve moje kolege će se složiti da je 2010. godinu obležio višemesečni posao pažljive izrade desetina specifičnih spiskova opreme i materijala koji bi trebalo da se, putem javnih tendera, nabavlja sredstvima Evropske investicione banke. E, sada, što zaboravimo, moraćemo platiti iz sopstvenih definitivno skromnih i nedovoljnih fondova. Nabavite lep i moderan uređaj ali zaboravite na komadić pribora ili važan reagens i sve će da stoji i hvata prašinu dok to negde ne iskamčite. Spiskovima opreme prethodili su spiskovi prostorija, detaljni planovi instalacija – gde želimo utičnicu a gde priključak za vodu, gde će da se naslone ormani a gde će da svetle prozori... Sada je važno da se nabavke obave brzo i efikasno, jer stanje na tržištu se stalno menja. Ako zakasnimo (a to manje zavisi od nas), pravićemo spiskove iznova a to se ni malo dobro neće odraziti na potrebu da nam redovni programi budu dobri i atraktivni kao što smo naučili da budu.