Avgusta 2010. proveo sam nezaboravnih mesec dana u Izraelu, na letnjem naučnom kampu pri institutu Vajcman. Većina od osamdesetak polaznika, maturanata iz svih krajeva sveta, došla je iz Evrope i Sjedinjenih Država. Bilo je tu još dvadesetak drugova iz Kanade, Brazila, Meksika, Australije, Koreje i domaćina Izraelaca. Iz okolnih zemalja došla su dva polaznika iz Rumunije (spletom okolnosti jedan je bio u Petnici, a drugi je trenirao košarku u Novom Sadu).
Imali smo par slobodnih dana da se upoznajemo i istražujemo dok ne pristignu letovi svih polaznika. Stoni tenis, klavir, kućni bioskop, obližnji bazen, mini kuhinja u kojoj se uvek nalazila beskonačna količina lubenica, keksa i slavina iz koje teče misteriozna crvena tečnost sladunjavog ukusa, te još mnoge zanimljivosti su uvek bile na raspolaganju u našem malom stacionaru.
Četrdesetak projekata je bilo podeljeno po odsecima za hemiju, fiziku, biologiju i primenjenu matematiku. Radili smo odvojeno u laboratorijama koje su bile raštrkane po Vajcmanu. Sa partnerom iz Amerike sam radio u kompjuterskoj laboratoriji projekat automatizovanog prepoznavanja objekata na slici i filmu. Velika je šteta što nismo mogli da se družimo sa drugim laboratorijama tokom vremena za rad i da se upoznamo sa njihovim projektima, ali to je bilo nametnuto veličinom Vajcmana. Tokom dana se dosta radilo – od 8 ujutru do pet popodne, ali nije bilo nikakvog stresa i opušteno smo odlazili na večeru, a često nakon toga i na neka od kratkih popularnih ali zanimljivih predavanja. Gotovo obavezno bi smo svake večeri odlazili na bazen gde smo igrali košarku i fudbal. Uveče bi smo svirali klavir, violine, flaute i gitare, ili gledali Mundijal. Isto kao i u Petnici, vidi se da oni koji žele da budu dobri u nauci, žele da budu i dobri muzičari, pevači, crtači, ili, što da ne, fudbaleri. Kada je 80 takvih ljudi na jednom mestu zabavi nikad kraja .