Nakon godina provedenih u raspravi sa samim sobom po pitanju ličnih i profesionalnih interesovanja, sredinom aprila sam se obreo u gradu svetlosti u jednom potpuno drugačijem ambijentu. Zahvaljujući podršci iz Petnice, pozvan sam na međunarodnu konferenciju koja se bavila problemima igara na tabli. Konferencija predstavlja jedinstveni događaj gde se na istom predmetu istraživanja sukobljavaju i sarađuju, na prvi pogled suprotstavljene discipline kao što su, s jedne strane arheologija, istorija i klasična filologija, a na drugoj psihologija, matematika i računarstvo. Preko stotinu učesnika došl je iz svih delova sveta, uglavnom iz zapadne Evrope, Azije i obe Amerike.
Iako je skup organizovan po sesijama čiji su naslovi trebali da ukažu na uže oblasti interesovanja učesnika, običnom posetiocu bilo je gotovo nemoguće odvojiti radove arheologa od radova matematičara ili psihologa. Veći broj radova ovom problemu prilazi multidisciplinarno iz različitih perspektiva. Nakon svakog dela sesije organizovane su debate u kojima su učestvovali i učesnici skupa i veliki broj posetilaca – kolekcionara i zaljubljenika u igre na tabli. Skup je održan sredinom aprila, a učesnicima su mogli da u okviru aktivnosti skupa obiđu i određene zbirke Muzeja Luvr. Organizatori su ujedno i osnivači Međunarodnog društva za proučavanje igara na tabli koje radi već 15 godina. Upravo njihovim radom ova tema je izašla iz podruma i postala legitimna u mnogim disciplinama.
S obzirom na činjenicu da je autor ovih redova bio silama prirode (erupcija vulkana na Islandu) prinuđen da ostane u Parizu nakon Konferencije, iskoristio je taj prinudni boravak da obiđe neke zanimljive tačke u gradu. Ako je iko, kao ja, očekivao da će videti Pariz koji liči na dela Viktora Igoa ili na atmosferu Pikasovog vremena, grdno se prevario. Stare lokacije koje čine simbole Pariza ušuškane su u moderne zgrade od stakla i be-tona, a ulice grada pokazuju koliko se Pariz izmenio poslednjih decenija. Nezaobilazna stanica svakog arheologa na proputovanju kroz Pariz je svakako jedan od najstarijih muzeja u Evropi – Luvr. U samom centru grada, uzdižu se staklene piramide koje čuvaju teško naoružani policajci. U jednoj od njih nalazi se i glavni ulaz u muzej, kroz koji se dolazi u svečano moderno uređeno predvorje. Naravno, potpuno je nemoguće ne primetiti obrnutu piramidu u holu oko koje se vrti radnja bestselera “Da Vinčijev kod”. Međutim, oduševljenje tu prestaje. Postavka muzeja odaje utisak da se u samoj strukturi ništa nije promenilo od samog otvaranja. Beskrajne sale sa ogromnim brojem grčkih vaza, srebrnog novca, mumija, skulptura svedoče jedino o lepim predmetima izrađenih tokom istorije čovečanstva, dok je bilo kakvo objašnjenje o ljudima koji su ih koristili izostavljeno. Muzej je, pre svega, namenjen objektima, a ne onima koji su zaslužni za njihovu izradu i korišćenje. Ipak, veličina zbirke je impresivna i malo je mesta na svetu na kojima se može videti više stvari nego u Luvru. Ako ni zbog čega drugog, Luvr treba videti zbog skulpture Nike sa Samotrake koja stoji izložena u jednom od glavnih holova.
Jedna od najsvetlijih tačaka Pariza gde je još očuvan deo prošlosti je Monmartr. Na brdu iznad čuvenog bulevara Kliši, posetilac može uživati u ispijanju kafe, vina kao i u poznatim francuskim sirevima i pecivima. Celo brdo je ispresecano uskim uličicama u kojima su smeštene kafeterije i radnje sa suvenirima. Brdom dominira crkva Sacre d’Coure ispred koje se na travnjaku odmara na hiljade ljudi, uglavnom turista. Na vrhu brda je mali kvadratni trg pun slikara amatera i tu je uvek veselo. Tu se slikaju portreti, karikature, pejzaži, a mogu se čuti i lokalni bendovi koji dele svoj talenat sa publikom. Srpski, turski, arapski, nemački, španski su samo neki od jezika koji se mogu ovde čuti.
Pariz je jedan od najlepših gradova sveta. Svojim petničkim kolegama svakako preporučujem da ga vide i dožive