Zašto uopste držati naučna predavanje? Konferencije, obrazovanje, i ostali institucionalni metodi prenošenja znanja su uobičajeni i naučnik može da celu karijeru prezentira svoje znanje ovim metodama, a da se nikada i ne zapita: čemu to? Razlog je očigledan: ostatak sveta ima pravo da zna ono što znam i ja. Ili što mislim da znam. Izlaganje svog uverenja u društvu je svakodnevni način da iskažemo i odbranimo svoje mišljenje, ako nam je do toga stalo. Ili čak ako nam i nije stalo: antički sofisti su bili uvereni da se u svaki stav svako može uveriti u onoj meri u kojoj se on ne može oboriti. Kao i tvrđava, istina je ono što od nje ostane posle napada. Kada sledeći put budeš imao vremena i grupu tolerantnih kolega, budi sofista i proveri koliko je lako ili teško odbraniti stav u koji veruješ. Mnogi stavovi, naravno, ne mogu se odbraniti logikom i ne pripadaju naučnoj metodi: zelena je najlepša boja. Mesec je kidnapovan. Ovakvi iskazi su ili proizvoljni ili loše konstruisani.
Zašto je ovo važno? Kao i iskaz (tvrdnja), svako predavanje mora biti zasnovano na argumentima koji su valjani i pravilno izrečeni. Kao i rečenice, i naučne prezentacije sadrže u sebi poruku, smisao, tezu – takozvani ‘argument.’ Cilj izlaganja je da se takav argument iskaže, objasni i odbrani. Zvuči jednostavno, ali ne i lako da se izvede. Retko ko je takav talenat da, bez vežbe i priprema, održi predavanje koje će ostaviti sjajan utisak na slušaoce i dati im hrane za razmišljanje. Ali sa vežbom i pripremama – stvar je nešto drugačija.

predavanje mora biti korektno,
efektno, podsticajno, jasno ali i
lepo i vredno pažnje

Moj prvi savet – koga se ni ja često ne pridržavam lako – jeste sledeći: nikad ne prezaj od priprema. Ne očekuj da ćeš pred svetlima pozornice imati inspiraciju koja će od tvog znanja i tvojih rezultata napraviti spektakl mudrosti i duhovitosti. Veruješ u inspiraciju? Srećno! Štreberi kao ja nemamo vremena za inspiraciju. Veruješ u genijalnost? Srećno! Štreberi kao ja nemamo poverenja u takozvane ‘genijalce.’ Veruješ u IQ? Mi štreberi nemamo vremena da budemo natrposečno pametni. Umesto imidža, spremi se na veliki posao jer, ako bolje razmisliš, jedino veliki posao ima smisla da se preduzme. A kada tako odlučiš, nijedan detalj u pripremi svoje priče za druge neće biti van tvog radara – priprema materijala, pisanje sažetog argumenta, izbor slajdova, redosled tvrdnji, rečenica kojom ćeš otvoriti, rečenica sa kojom ćeš zatvoriti, pauze i predasi i, naravno, ono čime ćeš ih držati budne. Ali šta god da učiniš, jedno ostaje kao Mojsijeva zapovest: ‘kvalitet je najteže sakriti.’
Šta je tvoja motivacija u svemu ovome? Želja da svako ko čuje tvoju priču momentalno ostavi svoju oblast i pređe na tvoju. Preambiciozno? Možda, ali je odlično da drži tvoj fokus. Ambicija je odlična. Ona će te držati u stanju rada i treme. Uživaj u radu. Ali prevashodno uživaj u tremi. Brus Springstin, američki rok idol, je imao ime za tremu: ‘uzbuđenje.’ Ako nisi uzbuđen dok spremaš predavanje, možda to nije tema ni predavanje koje želiš. Ali vodi računa da taj entuzijazam ne bude pretenciozan. Niko ne voli da sluša nekoga ko smatra da je njegovo istraživanje jedino koje bi trebalo raditi. Čak i ako to jeste tako!
A kako stoji stvar u praksi? Pretpostavljam da si svoj eksperiment uradila pedantno. Pretpostvljam da si korektno uradila svoje intervjue, sredila literaturu, pripremila podatke, pregledala statistiku, odabrala slike i doterala Power Point. To je 50 procenata posla. Sada je trenutak da počneš sa formulacijom svog ‘argumenta’ ili ‘poente’ rada.
Iskazati argument (ili poentu) u usmenom obliku je različito od pismenog oblika. Ako čitalac ne razume ideju, može se vratiti na problematični deo i pročitati ga ponovo. U usmenoj prezentaciji, slušaoci su osuđeni na brzinu i razgovetnost predavača i mogu se vratiti na deo priče jedino ako ih tamo vrati sam predavač. Vodi računa da ćeš svoju ideju reći više puta u sličnom obliku – pripremi te alternative unapred jer to je ono što će slušaoci ‘odneti kući.’ Za ovo ne postoji pravilo; svaku od tih varijanti reći nakon kratkog uvoda, ili u prvom delu rada. Ali možeš držati i predavanje u kome tvoje istraživanje ‘kulminira’ i razrešava se u poenti i zaključku. Za takve završetke ne ostavljaj ništa slučaju – možda samo jedna rečenica na slajdu koju ćeš polako pročitati.
Kako ćeš izabrati svoj pristup zavisi od tvojih sklonosti i sposobnosti. Ali prevashodno zavisi od toga kome pričaš: svojim drugovima, svojim saradnicima ili ljudima iz iste struke, svojim profesorima, kolegama iz drugih oblasti, na televiziji ili široj publici na javnom predavanju. Zapamti da ni jedno predavanje nije predavanje ‘samo po sebi’ i vlasništvo autora. Ono je uvek u vezi sa publikom. I ono je namenjeno da bude vlasništvo publike. Slušaoci, u idealnoj situaciji, asimiliraju tvoje znanje kao svoje. Zato je važno kako predstaviti ključnu ideju.
Pedagozi su, na primer, otkrili da ekstrovertni srednjoškolci više vole da im se zaključak prvo predoči u obliku primera, ilustracije, epizode, pa tek onda da im se kaže opštevažeći princip (induktivni metod). Introvertni srednjoškolci, međutim, preferiraju deduktivni metod: prvo princip, pa onda primeri. Zato je pametno koristiti pravilo: argument – primeri – argument: otvoriti sa opštim iskazom argumenta – opisati okolnosti u kojima je otkriven (metode, podaci, uzorci itd), kao i glavne primere u kojima se može osmotriti – vratiti se i ponoviti da u sažetoj formi na kraju predavanja.
Jedno od najvažnijih zadataka za tebe u pripremnom periodu predavanja je napraviti najsažetiji oblik argumenta (glavnog rezultata, poente rada). To nije najlakši posao – jedna rečenica, kao i jedna slika, često govori više nego ceo tekst. Kako, u idealnom slučaju takav stav treba da izgleda. Recimo, da li možeš da napišeš svoj ‘argument’ u sledećem obliku: ‘Za razliku od Einsteina, Podolsky i Rosena, tvrdim da EPR eksperiment ne proizvodi dihotomiju.’ Ili: ‘Otkrila sam da u gornjem toku, voda Gradca sadrži boron’ ili: ‘Arheološki ostaci u polju ispod Potpećke pećine karakterišu društvo koje je najverovatnije posedovalo izvorno znanje zvezdane astronomije.’
Neko, naravno, može odmah da pomisli: zašto je to uopšte uopšte važno? Kao i novčanice, i tvoji rezultati ne vrede ništa kao papir, kao puki iskazi. Oni imaju smisla tek kada procirkulišu u društvenom sistemu gde dobijaju vrednost, i fiskalnu i epistemološku. Dakle, neko uporno pita: zašto je uopšte potrebno da znam šta si ti radila? To nije provokacija, već veoma teško i važno pitanje za koga odgovor moraš da imaš dosta unapred. Radeći na projektu, već si možda i zaboravila kako si počela i zašto to ima smisla u širem kontekstu. Dakle: svakako nađi dve-tri rečenice koje će reći, recimo: ‘Pre ovog istraživanja, nije bilo jasno da li se u ENT eksperimentu radi o scintilaciji ili eksitaciji. Ovaj rad nedvosmisleno pokazuje da proces zavisi od početnog stanja sistema. A evo zašto.’ Sa takvom formulacijom – arumenta i njegovog konteksta – smo došli do, recimo, 60 posto posla.
U petak uveče ideš kod drugarica da im pokažeš Power Point. One te mole da im održiš ‘probno’ predavanje. Imaš dvadeset minuta – vrlo kratko vreme. Pripremi se da ne budeš gotova pre kraja. I kada se to dogodi, ono što je važno je da ćeš, dok budeš govorila, shvatiti gde si slaba, gde si jaka, a gde se tvoje drugarice smeju i prave grimase. One su probna publika. Sa tim iskustvima si na 80 procenata priprema. Kada se vratiš za kompjuter, izbaci slajdove koji ‘nisu radili’ ili su bili pretrpani. Naročito se plaši pretrpanih slajdova. Niko (obično) neće imati strpljenja za sve što ti znaš. Najviše zato što niko i ne sumnja da to znaš. Ideja prezentacije nije da uguraš maksimum u minimum, već da svoj rad i argument predstaviš na najpitkiji način i za slušaoce koji nisu nikada radili sa tobom na tom problemu. Zato proredi tekst, izaberi informativne slike i važne grafikone – dijeta sa slajdovima je uvek bolja nego gojaznost. Razlog je očigledan: retko ko može da istovremeno čita tekst na slajdu i da sluša tvoje reči. Ako je tekst dug i važan, onda ga pročitaj u celosti. I, molim te da slajdovi ne izgledaju flashy, sa pirotehnikom, fluoroscentinm pozadinama i ekstravagantnim efektima.
Prilikom eliminacije svih ‘višaka’ vodi računa o vremenu koje ti je na raspolaganju. Petnaest minuta je malo – imaćeš malo šanse da kažeš više od onog od čega si pošla, šta si uradila i do čega si došla. U pola sata možeš da kažeš više o ‘state of the art’ i da svoj rad postaviš u širi kontekst. Ovo je vreme u kome možeš da polemišeš sa ‘autoritetima’ ili čak da predložiš reviziju postojećih ideja. Budi oprezna u tome i rezerviši period ‘pitanja i komentara’ za nove ideje – ali budi spremna i za kritiku. Predavanje koje traje 50 minuta je obično po pozivu i rezervisano je za afirmisane naučnike.
Kada si ove delove slagalice postavila na prava mesta, pregledaj još jednom da li je sledeći spisak spreman da se štiklira.
A Najava šta ćeš reći (nakon naslova i imena autora)
B Koncizan iskaz argumenta – jedna rečenica do 5 sekundi
C Prikaz ključnih reči i tehničkih izraza koji mogu biti nepoznati slušaocima
D isto, ali drugačije rečeno – isto vreme
E razrada i analiza:
- detalji
- ilustracije
- razlozi i objašnjena
- analogije u drugim radovima ili disciplinama
- korisne digresije
- primeri
F rekapitulacija
G ponovi argument
Jedan od najpopularnijih profesora na mom univerzitetu je uvek preporučivao da pred izlazak na binu (ponekada je u publici bilo i do tri stotine brucoša) provedemo nekoliko minuta nasamo (seti se skijaša koji pred spust zažmure i prođu stazu u mislima pomerajući se u zamišljenim krivinama). Ako si malo pospana, zbunjena, nesigurna, ili sa jačom tremom, imam nekoliko saveta. Duboko disanje deset puta. Sedenje skrštenih nogu sa zatvorenim očima. Ili, moj metod (pod uslovom da imaš gde), dva puta deset sklekova ili čučnjeva. Biti malo zadihan na početku odaje urgentnost, važnost i ličnu dinamiku. Uživaj u tome – svi u publici ionako znaju o tvom istraživanju manje nego ti. To jest – nemoj da misliš da ‘odgovoraš’ pred nastavnicom. Jer ovog puta ti si nastavnica! I najvažnije: trema će nestati nakon jednog minuta. Kada čuješ svoj glas i kad primetiš da te slušaoci prate sa pažnjom, prirodno ćeš se opstutiti i nastaviti sa predavanjem. Zapamti da će trema postati sve manji probem sa tvojim iskustvom (ne zaboravi da i kao slušalac možeš da pomogneš predavaču tako što ćeš blago klimnuti glavom svaki put kada uhvatiš njen ili njegov pogled – to je aka-demska pristojnost i obaveza – nešto poput propuštanja pešaka na pešačkom prelazu).
Pre nego što najzad izađeš pred publiku budi siguran da znaš kome govoriš i koliko je slušaoca. Pripremi sat. Pripremi svoje materijale (kopije teksta ili plana predavanja, slike, predmete, knjige ili Power Point). Budi siguran da prezentacija radi i da neće biti tehničkih problema kada predavanje počne. Sačekaj da te najave i zahvali se onome ko je to učinio. Nasmeši se i istupi pred publiku.
Čest je slučaj da odlično predavanje počne sa nekim duhovitim komentarom o tome kako si započeo projekat i ko te je u tome inspirisao. Ili o tome šta je u vezi sa projektom bilo značajno, neobično ili smešno. ‘Pre nego što počnem hteo bih da vam kažem koliko sam oduvek bio zaintrigrigiranim ovim problemom. Evo o čemu se radi: …’ Ili: ‘pre nego što počnem moram vas upozoriti da je ovo jedan samo prividno ‘običan’ projekat. Kada sam prvi put pogledao o čemu se radi, mislio sam …’ Ovakve uvodne rečenice, jedna do pet, (ne više od minuta) se u nauci oralne prezentacije (i to postoji!) zovu ‘pred-okvir.’
Predokvir je najbolji način da probiješ led. Lična opaska pleni pažnju. Ne zaboravi slušaoci strepe od preozbiljnog pristupa koje se graniči sa dosadom. Ne zaboravi da oni uvek mogu da dobiju odštampanu verziju sa svim detaljima koji ih mogu zanimati. Tvoje predavanje ne može nikada da zameni kompletnost pisanog teksta. Seti se da u ovoj prezentaciji ti želiš da ih animiraš, pokažeš važnost i zanimljivost teme – ali i demonstriraš da si ‘domaći zadatak’ uradio savesno i tačno.
Budi prirodan. Govori običnim jezikom. Ne budi pretenciozan. Ne pokušavaj da izgledaš preterano duhovit. Ne strepi od njihove pažnje jer, u suštini, ti vodiš razgovor sa ekipom dobrih prijatelja. Koristi govor tela. Šetaj (malo). Gestakulraj (umereno). Nikada ne drži ruke u džepovima; nikada na leđima ili prekrštene. Ostvari kontakt očima (1-3 sekunde po osobi). Zamisli da govoriš nekome na najudaljenijem sedištu u sali. Ako primetiš zevanje, okretanje glava, gledanje na sat, ili češkanje po glavi, zaustavi se i upitaj: ‘da li je sve OK? Ima li ikakvih problema?’ Ovo će publiku vratiti u ‘stvarnost’ predavanja. Prekid se može napraviti i kad svi izgledaju zainteresovani.
Jedna od najvažnijih stvari u odličnom predavanju je sledeća: osiguraj da tvoji slušaoci znaju gde se nalaze u svakom trenutku u toku tvoje priče. Zamisli da sediš u atuomobilu i da želiš da znaš koliko još ima do Zrenjanina (jer postaješ gladan). Najbolji način da saznaš je saobraćajna tabla sa kilometražom. 44 kilometra, ok – iždržaću. U predavanju, ti si zadužen da pišeš saobraćajne table. Tvoja ‘služba obaveštavanja’ mora stalno da računa da, kao i vozači, i tvoji slušaoci moraju da znaju gde su glavne raskrsnice, prelazi pruga, ograničenja brzina i udaljenosti. Zato ih obaveštavaj. Recimo, nakon uvodnih pet minuta, reci – ‘dobro, sad smo videli o čemu se uopšteno radi ovde, ali molim vas da obratite pažnju na ovaj specijalni slučaj koji mi je zadao mnogo glavobolje.’ Odmah svi postaju zainteresovani. Ili: ‘to bi bilo to što se tiče teorije, ali pogledajte kakve zagonetke nastaju kad to hoćemo da primenimo.’ Opet, njihova pažnja je odmah mobilisana. Ili: ‘Nadam se da je ovo do sada jasno. Ali kada sam u martu uradio prvi eksperiment, pogledajte šta sam dobio.’ Ili: ‘Sa ovih nekoliko primera sam pokušao da vam dočaram ukus problema, a sada prelazim na nešto sasvim drugo. Molim vas obratite pažnju.’ Ovakvim pozivima na ‘saučesništvo’ u istraživanju ćeš brzo imati zahvalnu i zainteresovanu publiku. A da ne govorimo o jasnoći izraza i organizovanosti.
Predsedavajući ti daje znak da je ostalo još tri minuta. Ako je sve po planu, pri kraju si i možeš da se vratiš na rekapitulaciju (vidi F gore). U zavisnosti od situacije, možeš da pređeš preko glavnih tačaka slobodnim rečima. A možeš da prikažeš i poslednji ‘punch-line’ slajd koji će ih sve oduševiti i sa kojim ćeš ostaviti utisak.
Međutim, ako shvatiš da u tih tri minuta moraš da pređeš mnogo više nego što imaš vremena, nemoj ni da ti padne na pamet da ubrzavaš. Efekat toga je, po pravilu, poguban. Prvo, svi vide. Drugo, retko ko može da te isprati u tempu. Treće, svima je jasno da se nisi pripremio. Takođe, nemoj da pokušavaš da tražiš više vremena -- bilo molbom bilo ignorisanjem upozorenja (a naročito ne komentarima kako imaš ‘toliko toga’ da kažeš, ali eto, kratko vreme ti to uskraćuje.) U tim poslednjim ‘stisnutim’ minutima je najbolje da prihvatiš da nećeš moći da kažeš sve. To i reci, izvini se da nećeš moći da do kraja pokažeš o čemu se radi u tom i tom delu rada, ali da ćeš rado o tome reći u vremenu predviđenom za pitanja. Pređi na zaključak i ukratko ponovi argument sa kojim si otvorio.
Predsedavajući (ili ti) će sada otvoriti vreme za pitanja i komentare. Kada neko postavi pitanje, ponovi ga da bi proverio da si razumeo ali i zbog toga što ga mnogi u publici možda nisu čuli. Pokušaj da odgovoriš koncizno, ostavi prostora za druge. Ako se niko ne javlja, a ostalo je još vremena, nije neophodno da završiš. Iskoristi priliku da se vratiš na neki deo kome nisi pridao dovoljno značaja, ili ispričaj nešto zanimljivo. Ako pitanje nema puno smisla ili je već objašnjeno u radu, ponašaj se kao da nije i obrazloži odgovor strpljivo. Interesantna pitanja pohvali. I uvek se zahvali na interesu i sugestijama.
Kao i sa savetima uopšte, i ovi gornji važe samo uopšteno i za pojedince. Uvek ćeš sama naći svoj put u naučnom radu i prezentaciji. Postoji lični stil koji odgovara i predavaču i temi i slušaocima i prilici. Ali neka pravila je dobro imati u vidu. Budi fleksibilna, efektna, koncizna, duhovita i dobro raspoložena – čak i kad si suočena sa provokativnim pitanjima. Vodi računa o vremenu, o slajdovima, o brzini prezentacije, o tehničkim izrazima koji su možda nepoznati publici. I najzad, neka tvoja pojava i govor budu pozitivni i puni entuzijazma. Retko ko će moći da pronađe nedostatak u ovoj dobitnoj kombinaciji.

[sci-literacy]

by Vladimir Jankovic

graphs are made by people

There are some huge differences between written and oral science communication. First of all, you can not smile to the public using written medium. But, if you are giving a talk, you can and you should do so. Vladimir Janković, a lecturer who wishes to become a good lecturer as he said, is telling us a story about good scientific talks.
The first of all, the author is explaining why we should present research orally. The main reason for that is that people simple have right to know what we know. That is how scientists communicate. In order to do that, we should seriously prepare our presentation. Not in technical terms but in terms of what we are going to say, when to say that, and how to gesticulate. We shouldn’t expect that inspiration will appear immediately as we step on the stage. The author suggests that we prepare in advance the opening and the closing sentence also. Nothing should be left to improvisation because “we are nerds” rather than geniuses in this area.
One thing that we should keep in mind is that, in general, we are the people who know the most about the particular topic we are presenting. More than anyone else in the world, because we have conducted research and we have seen all details. Therefore, we shouldn’t be worried about rude comments or questions. Instead, we should think about how to keep our audience awake and motivated to listen and ask questions. All we need is practice.
In this short article, he points some useful tips for beginers, reminds some frequent mistakes, and shares some moments from his (pretty rich) experience in catching awareness of public