DOBAR IZBOR

(tekst Zorane Gajić o utiscima sa selekcije najboljih studenata
za nagradne stipendije)

Izbor đaka za učešće u programima Petnice nije nimalo jednostavan i lak poduhvat. Prvo, zato što se za učešće u programima Petnice po pravilu prijavljuju najbolji, najaktivniji, najvredniji i najkreativniji đaci Srbije i teško je izabrati najbolje od najboljih, pošto su svi sjajni i posebni. Drugo, od takvih najboljih i posebnih treba napraviti grupe u kojima đaci imaju slično predznanje i interesovanja. Konačno, izbor je težak i zato što je broj prijavljenih uvek mnogo veći nego što u Petnici ima mesta za spavanje i učenje. Medjutim, pitamo se, kada ih Petnica izabere i pozove na seminare i kada kao đaci srednjih škola prođu kroz edukaciju koju Petnica organizuje, šta se onda dešava sa tim posebnim mladim ljudima? U najvećem broju slučajeva, đaci koji su edukovani u Petnici posle srednje škole studiraju na državnim fakultetima u Srbiji i uglavnom su odlični studenti.
U poslednjih par godina u Srbiji imamo nekoliko programa koji na različite načine nagrađuju najbolje studente u Srbiji. Jedan od njih je i program EFG Eurobanke kroz koji se nagrađuje 100 najboljih studenata završnih godina sa svih državnih fakulteta u Srbiji. Uslov za prijavu na ovaj konkurs je društvena angažovanost studenta, minimalni prosek na osnovnim studijama od 9.5, redovno pohadjanje studija i izuzetnost u svakom drugom pogledu. I za ovaj program, kao i za programe u Petnici, selekcija je veoma složena i teška. Opet: najbolji, najaktivniji, najvredniji i najkreativniji studenti Srbije. Izabrati najbolje od najboljih na kraju osnovnih studija je za nijansu lakše nego izbor đaka koje će u srednjoj školi Petnica pozvati na seminare. Razlog zašto je ovaj drugi izbor lakši je zato što se među najboljima od najboljih ističe veći broj mladih ljudi koje zovu "Petničari". Na njih je Petnica uticala tako da su oni samouvereni, skromni i otvoreni, pa tako i ne čudi da su gotovo svi studenti koje je EFG Eurobanka nagradila u okviru programa 100 najboljih studenata - upravo "Petničari"

BOLONJA KAO IZGOVOR

Poslednjih par godina sve više studenata saradnika Petnice a, boga mi, i poslediplomaca i doktoranata suočava se sa teškoćama kada nameravaju da provedu dan ili dva u Petnici, pa makar to bili subota ili nedelja. Razlozi koje navode njihovi šefovi da se radi o zahtevima nove organizacije rada fakulteta “u skladu sa Bolonjom”, naravno da su glupost. Ime nesrećnog grada u Italiji sa kulturnom tradicijom starijom i bogatijom od cele Srbije i gde se subotom i nedeljom odmara, sve češće se koristi kao alibi za trapavo i nedosledno sprovođenje toliko potrebnih reformi na domaćim univerzitetima. Na poslednjoj petničkoj konferenciji deo učesnika, koji su u međuvremenu postali brucoši, nije mogao da se pojavi da predstavi svoje kvalitetne samostalne radove, zbog fakultetskih birokratskih barijera. Da im fakulteti možda ne nude bolji naučni trening i kvalitetnije istraživačke projekte? Odavno je jasno da Petnica nije samo trn u oku ministrima koji imaju fobije od svake borbe za kvalitet, pouzdanost i transparentnost, niti nesposobnim i nemotivisanim nastavnicima koji preziru svoj posao, već da izaziva nelagodu i kod tzv. “naučnih radnika” na univerzitetima koji su alergični na studente koji imaju hrabrosti da pitaju, zahtevaju, čitaju i uče van tesnih okvira loših udžbenika još lošijih autora

KNJIGA NA POKLON

Milos Rokić je student doktorskih studija na Prirodnonaučnom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu, Češka. Glavna oblast interesovanja su mu neuronauke. Diplomirao je na katedri za biohemiju Hemijskog fakulteta u Beogradu. Nakon devet godina nadmudrivanja sa Petnicom, gde je kao srednjoškolac bio polaznik, zatim kao student saradnik, a sada i kao stručni saradnik, odlučio je da se Petnici oduži na krajnje neobičan način – napisao je i kompletno pr ipremio za štampu obiman priručnik, tj. praktikum za laboratorijske vežbe iz hemije. Stanica planira da ovaj praktikum objavi u proleće 2010. godine

SVI U DOKTORE

Među rukovodiocima petničkih programa u 2010. godini ima dvoje doktora nauka (Marina Simić i Milovan Šuvakov) i još četvoro koleginica i kolega koji su na doktorskim studijama – Luka Milićević, Vlada Jovanović, Dušica Božović i Nemanja Đorđević. Od prošlogodišnje ekipe pomenimo Nevenu Buđevac i Miru Mandić. Među dojučerašnjim mlađim saradnicima koji su u međuvremenu diplomirali ima još dvadesetak njih koji vredno uče da bi se okitili naučnom titulom. Da li će time postati i bolji i uspešniji istraživači? Ovi najverovatnije hoće i to više nego dobri. Nismo primetili nikoga ko je po naučnu titulu krenuo kroz univerzitete sumnjivog kvaliteta, kakvih kod nas ima sve više i koji će učiniti da se titula uskoro može naručiti i poštom (pouzećem). Zaključak? Pa, da uvedemo recimo “Dr(ISP)” kao prepoznatljivu skraćenicu?

FESTIVALSKA NAUKA

U duplo većem prostoru u centru prestonice, uz prijatelje iz Švajcarske i sa Tajlanda, uz prateća predavanja i filmski festival, 17 000 posetilaca sudaralo se tri dana među sobom, sa predavačima, eksperimentatorima i eksponatima. U pitanju su bile nekadašnja robna kuća „Kluz“ i sala „Studentskog kulturnog centra“ u Beogradu, ali obe obrasle čudima i brbljivim mladim naučnicima.
Među petničkim taborom ovaj put i Nikola Božić uz verne saradnike, teleskop i tunel velikog praska. U prizemlju provereni fizičari pod čvrstim okom Marine Radulaški, i budnom rukom Uroša Delića. Nemanja i Šuki su se brčkali u „Matematičkom kupatilu“, a Marko Vanić upleten u punu speleološku spremu pred geološkom postavkom. Na spratu iznad, optički Oca izvodio je nove iluzije, a u podrumu su se predstavili Vlade iz Požege i polaznici Marija, Ana i Stefan koji su početkom godine organizovali festivale u svojim gimnazijama.
Eto, Festival eksplozivno raste i postojeći prostori u Beogradu mu postaju tesni. Zrelo je vreme za pravi muzej nauke, ma kakvo mu ime dali.