(m)učenje kroz istraživanje

Srđan Verbić

jedan sasvim subketivan pogled na radove petničkih polaznika

Porediti radove petničkih polaznika po kvalitetu sa onim što učenici rade na nivou škola, bilo bi krajnje neumesno, a opet, nemamo ništa drugo sa čim bi ih poredili. Ovi radovi su, jednostavno, klasa za sebe. Mislim da bi veliki broj njih po sadržaju i kvalitetu urađenog bez problema našao svoje mesto na većini domaćih naučnih konferencija. Uostalom, nagrade koje petnički polaznici osvoje kad god se pojave na nekom međunarodnom (istraživačkom) takmičenju upravo o tome govore. Ostaje, međutim, pitanje koliko mi, seoski učitelji, možemo biti zadovoljni načinom na koji polaznici pristupaju istraživanju. Mislim da tu ima puno prostora za napredak. Uostalom, obećali smo im da ćemo biti pošteni i da ih nećemo štedeti.

Kad bi svet funkcionisao tako da pažnja javnosti raste barem logaritamski sa rezultatima rada, jedno od slabijih mesta Petnice bi onda bio nedostatak adekvatnog pisanog materijala o onome što je u Stanici rađeno u poslednjih 25+ godina. Već više od petnaest godina redovno izlaze Petničke sveske prepune polazničkih radova, ali nema stručnih analiza koje bi se bavile onim što je tamo objavljeno. Kakvi su to radovi? Šta je u njima stvarno dobro, a gde bi trebalo greške ispravljati dok su polaznici još uvek polaznici? Pred našim očima se odvija neobičan obrazovni fenomen koji obiluje stvarima koje prosto čekaju da ih neko valjano opiše. Ja lično nisam u stanju da to radim jer nemam onu neophodnu distancu od objekta istraživanja. Ja sam, jednostavno, subjektivan. Sve što ću izneti u ovom tekstu je dobijeno na osnovu nešto iskustva, nekih sporadičnih utisaka i sopstvenih, dobro uhranjenih predrasuda. To, međutim, ne znači da ne bi trebalo da konačno otpočnemo sa objektivnim analizama. Možda se svet najednom promeni. Možda nam se već sutra javi neko iz Koreje ko ima i pare i ljude i ko bi tamo negde hteo da napravi Stanicu baš po modelu Petnice.

Nauka u Petnici nije ista kao u svetu van zidina ovog montažnog utvrđenja. Ono što mi imamo je jedna idealistična varijanta istraživanja bez naučne politike i surove borbe za opstanak na naučnom tržištu. Kao prvo, ovde lična egzistencija i napredak u karijeri nisu ni u kakvoj vezi sa naučnim doprinosom konkretnog rada. Ono što se boduje, pre svega, je korektnost urađenog. Polaznik koji otkrije toplu vodu nije izgubio vreme jer je kroz to “otkriće” sasvim sigurno dosta toga naučio, a to je kod petničkih radova najbitnije. Aktuelnost teme je u Petnici potpuno nebitan element pa bi to onda trebalo da isključi i razmišljanje o tome šta sve treba učiniti sa tekstom da bi bio što citiraniji. Svaki rad u sebi nužno sadrži elemente marketinga, tj. reklame za projekat, temu ili samog autora. Činjenica da petnički radovi nisu na tržištu projekata bi trebalo da snizi nivo reklama u njima, što bi dalje trebalo da utiče i na korišćenu retoriku. Da li je baš tako, to tek treba da utvrdimo nekom detaljnijom analizom polazničkih radova. Treba imati u vidu da se i ciljna grupa za koju se pišu radovi takođe razlikuje u Petnici i van nje. U velikoj nauci imamo kolege širom sveta koji se bave istim ili sličnim problemima i prvenstveno se njima obraćamo kad pišemo rad. Ti ljudi su čitali iste knjige i upotrebljavaju istu terminologiju kao i mi pa će svakako shvatiti sve naše “šifre” koje stavimo u tekst. U Petnici je situacija bitno drugačija. Publika za petničke radove je sasvim malobrojna. Sem nekoliko ljudi iz Stanice, par saradnika i polaznika sa istog programa, najverovatnije više niko neće pročitati rad u celini. To bi trebalo da promeni način izražavanja. Opet, nismo sigurni da se to zaista i dešava.

Segment u kom “petnička nauka“ ne sme da se razlikuje od prave nauke je stroga i dosledna primena naučnog metoda. Tu ne može da bude bilo kakvog kompromisa. Rad, naravno, može da bude zasnovan na lošem modelu, nedovršen, sa nepouzdanim rezultatima i trivijalnim zaključcima a da opet bude korektan. Nije loša nauka kad rad ima mali doprinos vaskolikom ljudskom znanju, loša nauka je kad rad nije korektno urađen. Dosledna primena naučnog metoda nije nikakva garancija naučne vrednosti dobijenih rezultata. Međutim, ta vrsta vrednosti je nešto što kod radova petničkih polaznika ionako mora da ostane u drugom planu. Otvorenost za nove ideje, upornost i korektnost u komunikaciji moraju da budu u prvom.

Gledajući na radove petničkih polaznika iz puno različitih uglova, počevši od onog autorskog pre mnogo godina do ovog konferencijskog, više puta sam pokušavao da sastavim listu deset stvari sa kojima polaznici pri pisanju rada najteže izlaze na kraj. Ta lista se stalno menjala i još uvek nisam siguran kojih su to deset problema. Zbog toga ću ovog puta probati sa devet.

1. Nedostatak poređenja bilo koje vrste

Polaznički radovi ponekad izgledaju kao nizovi samodovoljnih, umereno redundantnih i ne previše informativnih iskaza. Tamo uglavnom nema poređenja sa drugim modelima, metodama, rezultatima, interpretacijama ili zaključcima. Zašto je to tako? Objektivno poređenje je osnovni delić u slagalici saznavanja, element bez kog nema ni posmatranja, ni merenja, ni eksperimenta. Zbog toga i čitamo šta su drugi radili, sve treba porediti sa onim što mi radimo: i modele, i metode, i rezultate i zaključke. Čovek bi očekivao da polaznici stalno rade poređenja sa svim i svačim pokušavajući da onome što rade daju jasne obrise. Međutim, ne rade oni to toliko koliko očekujemo. Izgleda kao da se najviše ovde ogleda to što polaznici još uvek ne razlikuju bitno od nebitnog ili suštinsko od trivijalnog. Doduše, da bismo pravili poređenja treba prvo da smislimo kriterijum. Biće da ni to nije baš lako. Praksa domišljatog poređenja je ono na čemu mi sa tutorskim kapicama treba da insistiramo.

2. Očaranost kompleksnošću procedure

Složenost procedura, algoritama, protokola i raznih drugih recepata uvek na određeni način impresionira polaznike. Da bi se konstruisao elektronski uređaj ili sintetisalo kakvo kompleksno jedinjenje potrebnopuno truda, izuzetna koncentracija i strogo poštovanje pravila. Međutim, to samo po sebi nije nauka. Na ovaj način se uči samo neophodan zanat. Problem je što ovakav rad ostavlja malo prostora za variranje procedura koje su zapravo osnova za učenje kroz istraživanje. Otkrića su nemoguća ako se uvek i potpuno pridržavamo već propisane procedure. To se sigurno odnosi i na ona „mini-otkrića“ na kojima baziramo učenje kroz istraživanje. Sigurno je da su istraživanja u kojima se češće čuju „Aha!“ ili „E, pazi ovo!“ bitno efikasnija u saznajnom smislu od onih gde toga nema. Mi ne vidimo kako mehanizam zaista radi ako ga ne testiramo i ne variramo bar nešto od parametara. Previše složene procedure svakako nisu pogodne za polazničke radove. Tu nema ni vremena ni mogućnosti za testiranja i improvizacije. Tu se, jednostavno, od silnog drveća i ne vidi šuma.

3. Svijetlo oružje

Još jedna stvar koja neizostavno impresionira polaznike je skupa, teško dostupna hitech oprema. To isto se odnosi i na metode i tehnike. Što su nepristupačnije to su bolje. Oprema i tehnike zvučnog imena (npr. nuklearna magnetna rezonanca ili multi-ovo ili -ono analiza) ozbiljno sputavaju sposobnost polaznika da budu kritični prema svojim rezultatima. Ti aparati i tehnike na izlazu daju brojeve u koje se ne da sumnjati. Pitanja da li je to ono što nam treba ili da li smo baš to hteli da dobijemo bivaju potisnuta pred ovim nemim autoritetima. Oprema kojom ne možemo bar malo da se igramo, nije za ovaj način učenja.

4. Šta je najstarije: kokoška, jaje ili neka konfundirajuća varijabla

Imam utisak da polaznici retko kad sami dizajniraju svoj eksperiment; ili je dizajn već opisan u literaturi, ili ga smisli neko od saradnika. To je segment istraživanja gde iskustvo igra vrlo značajnu ulogu. Mali previd u postavci eksperimenta može da obezvredi celokupan rad tokom seminara. Da bi eksperiment imao smisla najbitnije je da razdvojimo uzroke i posledice pojave koju ispitujemo. Ako je problem knjiški jednostavan, onda imamo samo jedan uzrok i jednu posledicu. Međutim, to je retko kad tako. Uglavnom moramo da razdvajamo i posledice međusobno, kao i uzroke. Ako nam to ne uspe, onda kao po lošoj navici, pribegavamo traženju korelacija između svega i svačega. Najčešće su te korelacije posledica postojanja neke kolko-tolko linearne veze uzroka i posledice. Ponekad se ipak desi da je potpuno besmislena. Da li smo u stanju da prepoznamo tu besmislenost kad se nenajavljeno pojavi? Tu se opet vraćamo na problem pravljenja modela. Ako ne vidimo uzročno-posledičnu vezu, besmislenost nećemo prepoznati.

5. Esnafski sleng i kvazi-profesionalizam

Korišćenje “zastrašujuće” terminologije po svaku cenu čest je primer zidanja odbrambenog bedema tamo gde nam najmanje treba. Polaznicima verovatno izgleda da će teške formulacije i stručni žargon doprineti da njihov rad više liči na rad istraživača profesionalca. Tu su u pravu, ali baš je to ono što treba da sprečimo. Decu treba tući čim počnu da liče na svoje roditelje, zar ne? Polaznici znaju da će se korišćenjem opšte-nerazumljivih reči odbraniti od većine neugodnih pitanja. Takve reči će radoznalce, među kojima sigurno ima i dobronamernih, uglavnom držati na rastojanju i to je najveći problem. Ideja nauke je komunikacija ideja, rezultata i zaključaka, a to se ovde potpuno gubi. Polaznik koji ne uspe da napiše rad korišćenjem kratkih i jasnih rečenica uvodeći nove termine samo tamo gde ne može drugačije, neće dobiti suvislu povratnu informaciju od bilo koga sem mentora samog, a to onda i nije nauka.

6. Ko je za šta ovde zaslužan

Jedna od stvari koja najviše žalosti nas koji čitamo polazničke radove je kada vidimo da se stil kojim je napisan rad ne razlikuje od stila školskih referata. Rečenice u tom tekstu ne mogu biti podjednako bitne, razumljive, originalne ili svima poznate. One prosto ne potiču iz istog izvora. Te iskaze treba razvrstati u najmanje tri kategorije: (1) ono što bi trebalo da bude poznato većini planiranih čitalaca, (2) ono što nije svima poznato, ali postoji u literaturi na koju se pozivamo i (3) ono što smo sami prepoznali, smislili ili izmerili. Polaznici moraju da obrate više pažnje na ovo. Čak i pri letimičnom pregledu teksta mora da bude jasno šta je opšte mesto, a šta lični doprinos autora. Referenciranje izgleda kao tehnička stvar, ali nije. Da bi polaznik znao iz koje je kategorije koji iskaz, potrebno je da zna mnogo više nego što u tekstu piše, potrebno je da proceni šta koliko vredi kao naučna informacija. Kad bi polaznici među svim tim referencama prepoznali i istakli ideje i njihovo poreklo, to bi bilo još lepše.

7. Ljudski je grešiti, naročito pri merenju

Ne moraju svi radovi da imaju rezultate sa procenama greške. Neki su rezultati toliko jasni, da bi bilo kakva priča o grešci bila puko trošenje tonera. Međutim, svi autori moraju da budu svesni da greška u onom što su radili postoji i da znaju kako ona utiče na zaključke koje izvodimo. Svako procenjivanje neke veličine podrazumeva grešku. Pre nego što počnemo da bilo šta merimo, mi moramo daprocenimo tu veličinu i shvatimo razmere greške. Ono što kroz istraživanje radimo je smanjivanje ove greške korak po korak. Bez procene greške nema ni poređenja.
Polaznici uglavnom procenjuju greške zato što smo mi to od njih tražili, a ne zato što u njima prepoznaju informaciju. Čak i kad procene grešku, retko kad je koriste pri izvođenju zaključaka. Istini za volju, za sve to postoji dobar razlog – koncept greške je vrlo složen i ne možemo da očekujemo da učenici njim spretno barataju još od malih nogu. Svejedno, grešku treba uvažavati isto koliko i sam rezultat.

8. Statistika ne sme da bude crna kutija

Otkrivanje statistike je nekako ospokojavajuće iskustvo za sve one koji vole čvrste, manje-više jasne argumente. To je kao da smo najednom dobili vrlo proračunatog saradnika lišenog emocija i predrasuda, savršeno racionalnog robota koji je više nego rad da sa nama podeli odgovornost za interpretaciju svega onoga što smo u istraživanju dobili. To i ne bi bilo tako loše kad bi se odgovornost zaista delila a ne samo “svaljivala” na jadni algoritam koji ne može sam da se brani i koji, na kraju krajeva, i nije samovoljno došao tu gde jeste.
Statistika ima neka hipnotička svojstva koja treba neutralisati. Njeni korisnici, sledbenici i vernici u njoj često prepoznaju magiju koja čak i sasvim provizorne kategorije sa nekoliko recki na marginama papira pretvara u statistički značajne zaključke. Slepo poverenje u statistiku istraživanje lišava zdravorazumske argumentacije što možda i nije toliko pogubno za konkretno istraživanje, ali za učenje kako da istražujemo svakako jeste. Da bismo statistiku upotrebili kako treba, moramo da znamo koja su nam ograničenja modela, a pre toga i da taj model konstruišemo. Statistika možda jeste nepristrasna, ali mi koji smo birali model pojave i proceduru kojom je ispitujemo nismo. Nema deljenja odgovornosti. Pirson, Fišer i Kolmogorov ne mogu da budu odgovorni za aljkavu ili grotesknu primenu njihovih ideja.
Korišćenje statistike kao crne kutije, gde se nauka svodi na popunjavanje praznih polja pored oznaka “df”, “Sig.” itd. je, u najmanju ruku, porok. Polaznicima petničkih programa treba više traganja za mogućim objašnjenjima i više prakse u pravljenju i testiranju modela, a malo manje statističkih recepata. Istina je, međutim, da mi za ovo nemamo dovoljno vremena. Možda bi trebalo pronaći neke fine male probleme gde standardne statističke procedure ne uspevaju da objasne pojavu. To bi za polaznike bilo vrlo izazovno. Još samo kad bismo mogli da iskopamo dovoljan broj takvih glavolomki...

9. Ko tumači tvoje rezultate

Istraživački radovi bez interpretacije rezultata ne postoje. Polaznici se ovde, sa dobrim razlogom, osećaju prilično nelagodno. Oni, u najvećem broju slučajeva, ne znaju dovoljno da bi prepoznali širi kontekst problema koji su istraživali. Tamo gde počnu da formulišu svoje interpretacije onoga što su dobili istraživanjem, polaznici napuštaju sigurno tlo pod nogama u kom su se oslanjali na proverene protokole, zvučne reference,mudre savete, opšte prihvaćena objašnjenja itd. Kod interpretacija je potrebno da skupimo hrabrost, duboko udahnemo i kažemo ono što mislimo bez obzira kome se sve to neće svideti. Nažalost, ima dosta mentora koji su previše brižni i koji svojim pulenima ne dozvoljavaju da im sloboda interpretacije napravi problem. Veliki broj polaznika ovaj problem rešava trivijalno – tako što pažljivo slušaju mentora. Vezivanje za jednu, skoro uvek mentorovu, interpretaciju je opasno i kontraproduktivno. Najbolje bi bilo napraviti listu mogućih interpretacija praćenu argumentima za i protiv, ali... U svakom slučaju, polaznike ovde ne treba previše štititi. Neka sami kažu šta misle. Ko kaže da su iskusniji uvek u pravu?

Sad pošto imamo nekakvu dijagnozu, da vidimo šta nam je činiti. Kako da ublažimo efekte ovih problema ili, još bolje, kako da ih eliminišemo? Prvo, mislim da polaznike treba preventivno braniti od autoriteta, naročito od mentora koji su previše zauzeti da bi došli do Petnice. Drugo, polaznicima treba dati dovoljno prilika da kažu šta sami misle o bilo kom segmentu svog ili tuđeg rada u atmosferi gde nema “ispravnog” i “pogrešnog” mišljenja. Treće, treba vežbati pravljenje modela. Misaoni eksperimenti su ko stvoreni za to. Što to ne bismo praktikovali? Četvrto, što je skoro nemoguće, ali... što ne bismo probali da stariji polaznici budu anonimni recenzenti radova onih mlađih. Sam pokušaj da budu objektivni i kritični će ih naučiti još nečemu. Peto, tražimo od polaznika da pišu zahvalnice. Možda će tako više ceniti ideje i konačno početi da razlikuju bitno od nebitnog.

golicanje mašte

Oliver Tošković

šta i kako učimo petničke polaznike

Sećam se trenutka kada sam prvi put čuo za Petnicu. Bilo je to 1992. godine, u prvoj godini gimnazije, kada mi je nastavnica geografije predložila da se prijavim za program u nekoj istraživačkoj stanici. Iskreno, nisam baš znao šta je to istraživačka stanica, pa ni šta se tamo radi, ali zvučalo je zanimljivo. Sa druge strane, pitao sam se šta ću ja tamo negde daleko, sa ljudima koje ne poznajem, pa još i preko raspusta, umesto da uživam kod kuće. U skladu sa tom ambivalentnošću sam popunio prijavu i naravno nisam pozvan. Deset godina kasnije, došao sam u Petnicu kao predavač, preskočivši sve one gorko slatke polazničke trenutke. Naravno, ovaj put sam, bar otprilike, znao šta bi mogao da znači pojam istraživačke stanice i nisam se dvoumio, a napustio sam Petnicu sa velikom željom i iščekivanjem povratka. Verujem da ovako izgledaju utisci većine polaznika Petnice. Oni čuju od nekog za Stanicu, imaju parcijalne informacije o tome kako to izgleda i šta se tamo radi i popune prijavu.
Verujem da neki deo njih, a možda i većina, čim pošalju prijavu pomisle: „Šta mi je ovo trebalo?“. Isto tako, verujem da nakon prvog boravka u Petnici, skoro svi polaznici požele i jedva dočekaju da se vrate. Zašto?
Kao prvo, da ne bude nejasnoća, a kasnije i neispunjenih očekivanja, ja ne znam odgovor na gore postavljeno pitanje. Kao i većina nas koji dolaze u Petnicu, ja imam neke svoje utiske o tome zašto bi svi nazad u Petnicu, čim iz nje odu, pa ću pokušati da ih ekspliciram, najpre sebi, a zatim i svima koji budu čitali ovaj tekst. Kako je to lepo opisao urednik biltena, nudim vam utiske, iskustvo i nešto malo svojih predrasuda. Utisci su mi, naravno, formirani uglavnom na osnovu seminara psihologije, ali verujem da će se većina učesnika ili saradnika ostalih seminara prepoznati.
Ja lično, a verujem i većina drugih nastavnika koji dolaze u Petnicu, imam utisak da polaznike seminara nečemu naučimo. Mi ih odaberemo, trudeći se da procenimo najmotivisanije, držimo im predavanja, dajemo im zadatke, a sve to uz ideju da polaznici time nešto dobijaju. Šta?
Pogađate da ni na ovo pitanje, naravno, nemam odgovor, ali mogu da pretpostavljam. Istraživačka stanica bi trebalo da predstavlja alternativu, dopunu obrazovnom sistemu. I, na žalost, ili na sreću, tu prestaje određenje njenog koncepta. Većina saradnika oseća, ili pretpostavlja ideju i koncept Stanice, ali je to u domenu implicitnog. Dakle, kako odrediti čemu služi i da li ispunjava svoj cilj nešto za šta nemamo jasno određenje? Teško, ali uz malu pomoć utisaka i ličnih predrasuda, sve je moguće.

Možemo reći da je koncept Petnice blizak utopiji autora koji su zamišljali valjano obrazovanje kao aktivno učenje i učenje putem otkrića. Naime, iskustvo pokazuje da se koncept aktivnog učenja, iako je opšte prihvaćen i star preko 100 godina, slabo imlementira u opšte obrazovanje. Kako danas stvari stoje, ta ideja je još uvek utopija. Teško je sa velikim brojem učenika različitih sposobnosti, za kratko vreme i uz pomoć malog broja nastavnika različitog kvaliteta obrazovanja i različite motivacije za rad primenjivati metode učenja putem otkrića. Međutim, u Petnici se upravo takve metode primenjuju. Petnica je mesto sa malim brojem, visoko motivisanih učenika i sa mrežom velikog broja saradnika, od studenata do univerzitetskih nastavnika. Dakle, većina faktora koji u redovnom obrazovanju ometaju primenu učenja putem otkrića, nije prisutna u Petnici. Situacija je, na neki način, obrnuta nego u školi. Istraživačka stanica, na neki način, predstavlja ostrvce utopije, delić mašte u stvarnom svetu. Mesto, gde se može raditi onako kako bi i nastavnici i učenici želeli. Možda je to jedan od razloga zašto bi skoro svi poželeli da se tamo vrate.
Pomenuti način rada omogućava saradnicima Petnice da uvode polaznike u oblast nauke na najprimereniji način, odnosno, kroz istraživanje. Polaznici kroz niz seminara prolaze sve faze istraživačkog procesa. Oni prvo uče da pretražuju literaturu, da jasno i precizno formulišu probleme. Zatim, uče metodologiju istraživanja, tj. da probleme ispituju preko niza procedura čiji će im ishod nedvosmisleno pružiti odgovore na jasno postavljena pitanja. Nakon toga, uče se da pišu, odnosno da rezultate svojih istraživanja saopštavaju jasno i precizno. Na pomenuti način se polaznicima ne prepričava nauka, ne govori se o njoj, već oni kroz nju prolaze, osećaju je, dobijaju lično iskustvo o nauci kao takvoj. A možda zakače i neku predrasudu. Za buduće istraživače, ovakav način rada je verovatno neophodan, ili bar jako poželjan.
Polaznike kroz ovu naučnu avanturu vode nešto stariji i iskusniji mentori, uglavnom studenti. Ovaj koncept predstavlja ostvarenje jedne razvojno- psihološke ideje, po kojoj se na razvoj najbolje utiče asimetričnom komunikacijom u zoni narednog razvoja. Naime, prema ideji Lava Vigotskog, razvoj jedinke teče tako da za mentalne funkcije, pored nivoa aktuelnog razvoja, u svakom trenutku postoji i neki začetak njihovog budućeg razvojnog nivoa. Tako, ako nekome u učenju pomaže osoba kod koje su ti začeci već razvijeni, takva saradnja bi trebalo da pospeši učenje. Dakle, asimetrija podrazumeva saradnju dve jedinke, od kojih nivo budućeg razvoja jedne (zona narednog razvoja), odgovara nivou aktuelnog razvoja druge. U Petnici, sa polaznicima direktno rade studenti, koji su par godina stariji i imaju nešto više iskustva, odnosno koji se nalaze u zoni narednog razvoja polaznika. Ovakav način rada bi, bar prema jednoj teoriji, trebalo da vodi uspešnom učenju. Prema tome, možemo reći da u Petnici postoje dobre osnove za uspešno učenje, što može biti jedan od uzroka tome da polaznici učenje doživljavaju kao nešto lepo i zanimljivo.
Do sada sam uglavnom opisivao kako učimo polaznike, ali ostaje pitanje čemu ih učimo. Naravno, nisam u zabludi da polaznici zapamte sve, pa ni većinu onoga što čuju u Petnici. Ako poredim Petnicu sa utopijom, to ipak ne znači da sam potpuno odlutao u maštu. Polaznici u Stanici provedu kratko vreme, za koje čuju veliki broj novih informacija. A kako znamo, ljudska memorija ima svoja ograničenja, pa nije u stanju da sve te informacije plasirane za kratko vreme i upije. Informacije prođu kroz um polaznika, zagolicaju im maštu, pobude interesovanje i nestanu. Međutim, verujem, ili bar želim da verujem, da togolicanje mašte i interesovanje ostaju. Upornost polaznika da se vrate u Stanicu, da uče danju i noću, da sami smišljaju projekte, da odlažu letovanja kako bi došli u Stanicu i učili, ide u prilog mom verovanju. Naravno, mogućnost konfundiranja velikim brojem drugih faktora stoji, ali u zoni smo verovanja, pa na to nećemo obraćati veliku pažnju.

Druga važna stvar, za koju verujem da polaznici nauče u Petnici jesu neke važne metodološke veštine. Čini mi se da vežbe koje prolaze na seminarima imaju za cilj da se, slobodnije rečeno, metodološki ispravan način mišljenja automatizuje. Polaznici u školi i na drugim mestima neguju različite pristupe problemima kojima se bave. U Petnici oni uče da problem jasno formulišu i osmisle procedure koje daju nedvosmislene odgovore. Verovatno da polaznici zaborave konkretne postupke i metodološke pojmove, ali nadam se da ostaje težnja ka preciznom određenju i kontroli uslova u kojima se traži rešenje.
Još jedna od veština koja se stiče u Petnici jeste predstavljanje svog rada. Polaznici uče da, što je jasnije moguće, pismeno i usmeno iskazuju svoje rezultate. Pri tome, oni vežbaju jasnoću formulacija i preciznost izražavanja. Bilo da pišu tekst, ili prave prezentaciju, za šire ili uže stručnu publiku, polaznici uče da vode računa o tome za koga pišu i kako pišu, odnosno ko ih sluša i kako najbolje da usmeno predstave svoj rad, svoje probleme i svoje rezultate.
Ako uzmemo u obzir da današnji trendovi u obrazovanju sve veći akcenat stavljaju na sticanje veština, a ne znanja, možemo reći da se Petnica uklapa u te trendove, jer već duže vreme ostvaruje upravo taj cilj. Informacije nisu nevažne, ali je njihova dostupnost veoma povećana zahavaljujući velikom razvoju informacionih tehnologija. Međutim, ono što jeste problem, jeste odabir informacija, selekcija bitnog iz mora nebitnog. Veštine koje polaznici stiču u Petnici mogu biti od velike koristi upravo u tome. Sa jedne strane, u odabiru informacija koje se nude, a sa druge, u plasiranju informacija na način da se one prepoznaju kao bitne.
Pored golicanja mašte i veština, ne treba zaboraviti ni krajnji proizvod. Većina polaznika na kraju ciklusa napravi nešto, napiše rad, ima neki svoj konkretan proizvod. Ta zaokruženost celine, koja rezultuje nečim lepim i društveno vrednovanim, ostavlja utisak koji se pamti. Verujem da većina polaznika na kraju ciklusa seminara oseti da je uradila nešto novo, važno i lepo, da su učestvovali u nečemu nesvakidašnjem, a ipak jako pristupačnom. Možda je malo preterano, ali pošto smo u domenu verovanja, mogu dozvoliti sebi da kažem, da se, bar na trenutke, polaznici verovatno osete kao Janoš Boljaji, kada je otkrio postojanje geometrija krivih prostora. Ovo osećanje najbolje opisuje jedna Boljajieva rečenica:

“Otkrio sam stvari tako čudesne da sam ošamućen... ni iz čega sam stvorio čudan novi svet.”
I na kraju, ako je bar deo mojih verovanja tačan, čini mi se opravdanim iskaz da je Petnica deo mašte u realnosti. Ako polaznicima podstičemo interesovanja, nudimo veštine neophodne za istraživački rad, uz mogućnost da ga i realizuju; ako im bar na trenutak omogućimo da se ošamute od otkrića, čini mi se da smo ispunili sva očekivanja koja smo mogli da imamo. Naravno, u svim iskazima stoji jedno veliko „ako“. Da li je to zaista tako, kao što sam negde napočetku rekao, ja ne znam. Ako budemo jasnije odredili koncepte, možda ćemo moći jednog dana i da saznamo da li je zaista tako. Do tada, dovoljni su nam utisci, predrasude i činjenica da polaznici jako vole da se vrate u Petnicu. Da li je to zbog nauke ili zbog druženja, ne možemo da znamo. Da li je nauka u Petnici samo manje ukusna porcija boranije, koju podnesemo, jer posle nje sledi ukusni dezert, zaista ne znam. U krajnjem slučaju, ako polaznici i dolaze zbog druženja, nadam se da će bar po principima klasičnog uslovljavanja, davanje u paru dve draži (druženje i nauka) dovesti do njihovog povezivanja i da će i sama nauka posle nekog broja ponavljanja početi da izaziva podjednaku prijatnost kao što je zasigurno izaziva druženje.

Dr Oliver Tošković je asistent na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici i na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu. Saradnik je Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju, Instituta za psihologiju, Instituta za mentalno zdravlje i Instituta za pedagoška istraživanja

kontinuirana edukacija

dr Aleksandar Obradović
prof. dr Sunčica Zdravković
prof. dr Miloš Ković
prof. dr Milan Ćirković

Nikada nisam dozvoljavao da se školovanje
ispreči na putu mog obrazovanja
Mark Tven

Zamislite najtalentovanije mlade ljude jedne zajednice. Ali ne 1% najtalentovanijih ili najinteligentnijih, već mnogo pažljivije selekcionisan uzorak: nekolicinu onih koji su najtalentovaniji i zainteresovaniji baš za bavljenje naukom. Njih 50 od 10 miliona. Dakle, šačica najboljih koje su u ranim godinama opazili njihovi nastavnici i poslali u Petnicu, pa su ih tamo probrali rukovodioci i zadržali kao mlađe saradnike, pa je među njima još jednom napravljen izbor. I sada su spremni za još jedan poseban ekstrakurikulum jer im njihove sposobnosti i ambicija to dopuštaju.
Nije pitanje zašto treba da ih dodatno obrazujemo. To je sasvim jasno: oni će za koju deceniju voditi nauku ove zajednice. Pitanje je kako obrazovati takve mlade ljude. Šta im ponuditi, a što će zaista da utiče da se njihov jedinstven talenat i dalje razvija. Pri tome ne govorimo o klasičnom mentorskom radu ili postdiplomskim studijama koje se već odigravaju u njihovim životima.
Pre skoro dve godine naša mala grupa je počela da se bavi ovom problematikom. Ne treba posebno naglašavati da smo to radili u specifičnom prostoru i vremenu. Prostor: Srbija, u kojoj smo se sakrivali po podrumima od pomračenja Sunca, dok je kreacionistička ministarka pokušala da izbaci Darvina iz škole. Vreme: uspon kvazinaučnih, pa i antinaučnih doktrina u poslednjim decenijama, počev od klasičnih i dobropoznatih (kreacionizam, astrologija, itd.), pa do postmodernih u bukvalnom i figurativnom značenju (socijalni konstrukcionizam, preterana politička korektnost, itd.). U takvoj situaciji gde je čak i pravilna i frekventna popularizacija nauke u medijima nedostižan cilj, ono što Petnica i mi radimo - podizanje ekstremno elitnog naučnog podmlatka – deluje kao naučna fantastika.
Osim opštih problema, pri osmišljavanju sistema rada, susreli smo se i sa specifičnim problemima. Prvo, niko nije imao predhodno iskustvo u ovakvom radu, ni kod nas, a ni u inostranstvu. Trebalo je osmisliti formu rada. Drugo, mladi ljudi sa kojima smo planirali da radimo dolaze iz različitih disciplina. Ekstrakurikulum je trebalo da im pruži više od specifične tematske ekspertize koju im već nude njihovi fakultetski mentori.
Uprkos svemu, pre godinu dana, a nakon nekoliko meseci osmišljavanja, počeo je sa intenzivnim radom novi seminar koji posećuje podskup saradnika Istraživačke stanice Petnica. Interdisciplinarnost pristupa i tema na seminaru je nužna posledica profila učesnika, a pod tim podrazumevamo i nas koji osmišljavamo seminar i petničke saradnike koji ga posećuju. I pored toga prvi zadatak je bio aktuelizovanje interdisciplinarnog pristupa, tj. ideje da različite discipline zaista mogu da pruže nešto jedna drugoj. Naime, iako su saradnici sa kojima radimo veoma mladi, oni s jedne strane imaju nekoliko godina naučne karijere, a s druge strane neobično brzo uče. Stoga su već bili pod uticajem značajnog jaza između prirodnonaučnih i humanističkih nauka; jaza koji neopravdano dominira u našoj akademskoj sredini. Interdisciplinarnost osim usvajanja meta pristupa, zahteva poznavanje terminologije, metodologije i aktuelnih problema drugih disciplina. Konstantana izloženost naučnicima iz različitih oblasti bezbolno opskrbljuje naše mlade saradnike ovim znanjima. Oni se u svojim diskusijama i debatama uvek pozivaju na primere iz matičnih disciplina što ostalima stalno daje nove uvide i znanja. Postoji i jedna veća dobit od same faktografije drugih disciplina, a to je navikavanje na drugačije načine razmišljanja i učenje interdisciplinarnoj komunikaciji. Teme kojima smo se kroz aktivno učenje, debate, kvizove i druge netipične oblike rada bavili tokom 2008. godine obuhvataju: ulogu teorije u nauci, Dijem-Kvajnovu tezu, prirodu istine u istorijskim naukama, falsifikacionizam, Kopernikansku revoluciju, odnos nauke i religije, itd.
Sledeći prirodan korak ovog meta-obrazovanja bio je stavljanje znatno jačeg naglaska na filozofsko obrazovanje kao na sam temelj naučne pismenosti. Često se filozofko obrazovanje smatra luksuzom ali zapravo ne postoji naučna disciplina u kojoj su dobre teorije i modeli napravljeni od strane naučnika koji nisu poznavali filozfiju. Evo samo nekoliko primera zašto je filozofsko obrazovanje neophodno naučniku:
1. Da se ne bismo zaustavili u intelektualnom razvoju! Savremena filozofija nauke naglašava kritičko preispitivanje i borbu protiv dogmatskog načina mišljenja. Stoga je upravo to najprirodniji okvir borbe protiv umnog okoštavanja.
2. Da bismo lakše prepoznali prevare, zloupotrebe i druge oblike neetičkog ponašanja koji objektivno postoje u nauci.
3. Da bismo bolje razdvajali ključne od usputnih sadržaja, kako u istraživačkom, tako i u pedagoškom radu.
4. Da bi olakšali pristup interdisciplinarnom i multidisciplinarnom radu koji su u III milenijumu neophodni, razumevanjem kako onoga što je zajedničko, tako i onoga što je posebno u svakoj naučnoj i kulturnoj oblasti. Upravo to “meta-znanje” koje se odnosi na opšte i posebno predstavlja dobro čuvanu tajnu. Ultra-specijalizovano obrazovanja je ono protiv kojeg se treba boriti.
5. Da bi se ispravno razumeo odnos naučne prema drugim velikim sferama ljudske delatnosti, kao što su umetnost, religija, sport i dr.
6. Da bi se najopštije metodološke ideje primenile u oblastima gde je potreban “plemeniti amaterizam” (Čim radite nešto novo, nužno ste amater! – Džon A. Viler), bilo zbog nedostatka empirijskog materijala, bilo zbog generičke složenosti materije.
7. Da bi se razumela istorija nauke, pa i istorija pojedinačnih problema kojima se bavimo. Nije nikakvo čudo da se na velikim svetskim univerzitetima več duže vreme zajedno izučavaju istorija i filozofija nauke, sve češće u okviru onoga što se skraćeno naziva STS (engl. Science and Technology Studies).
8. Da bi olakšali sagledavanje mesta naučne prakse u savremenom okruženju i u uslovima masovne kulture. Na primer, uvek iznova zapanjuje nedostatak svesti, kako kod šire publike, tako i u samim naučnim krugovima, o potrebi reklame i borbe za vidljivost i publicitet koja je neophodna kada govorimo o finansiranju naučnog rada.
9. Da bismo se lakše suprotstavili zloupotrebi nauke i tehnologije koja u 21. veku preti da postane jedan od najvećih rizika u istoriji čovečanstva.
10. Da bismo rešavali mnoge probleme u vannaučnom, svakodnevnom životu.
Ne sumnjamo da postoje i drugi razlozi za metaobrazovanje i filozofsko-kritički osvrt na sopstvena znanja, podatke i metodologije. Takođe ne sumnjamo da je neophodno pružiti ovakvo obrazovanje našim talentovanim saradnicima. Ali i dalje ostavljamo sumnju u to da smo, razvijajući ovaj seminar, našli baš najbolju formu i najbolje sadržaje. Stoga, koristimo ovu priliku da pozovemo sve saradnike ISP i sve čitaoce ovog godišnjaka da nam se jave sa kritikama, komentarima, i sugestijama. Upravo kao što je Karl Poper govorio: kada nekog kritikujete činite mu kompliment!