KADA SAM U PROŠLOM BROJU ZAVRŠAVAO TEKST o Školi fotografije u Petnici, upozorio sam Vas da ćete nas sresti na najneverovatnijim mestima u društvu naših fotoaparata. U tom trenutku ni sam nisam pomislio da će to mesto biti Petnička pećina. Kako smo već navikli, posle prvih par probnih seminara poželeli smo da program fokusiramo na određenu temu. Ideja je bila da obuhvat programa ostane isti ali da se učesnici usmere ka svojevrsnom fotografskom istraživanju. Predloga je bilo dosta, ali se ideja o Petničkoj pećini nekako ušunjala među ostale ideje i uspela da osvoji simpatije. Moram priznati da sam u početku bio veoma skeptičan i plašio sam se da pećina, kao fotografski istraživački objekat zbog svojih teških elemenata, nije objekat na kome valja obučavati polaznike od kojih mnogi prvi put ozbiljno koriste svoje fotoaparate. Ipak, prevagnula je želja da se oprobamo u nepoznatnoj i teškoj situaciji i na objektu koji nam je takoreći pod nosom. Odluka je pala. Prohladnih novembarskih dana zakoračili smo u mračne enterijere Petničke pećine.
IDEJA NAM JE BILA DA POMOĆU FOTOAPARATA ISTRAžIMO SVET u i oko pećine. Nakon upoznavanja sa osnovnim fotografskim tehnikama i objektom koji ćemo snimati, krenuli smo da snimamo prve fotografije kod pećinskog ulaza. Hladno, kišovito i maglovito vreme pratilo nas je taj dan. Do tada mnogo puta viđen enterijer, inače u večitom polumraku, dobija na fotografijama potpuno drugu dimenziju. Ušavši u makro, pred objektivima biljni i životinjski svet Donje pećine počeo je sam od sebe da se otvara. Potom je na red došao gornji ulaz i Velika dvorana. Još jači tonovi polusenki i kontrasta nisu nas omeli da do tada manje poznate motive i život prenesemo na sliku. Poredeći prve rezultate sa starijim snimcima otkrili smo Petničku pećinu u do sada nepoznatom obliku. Tada donosimo novu hrabru odluku da uđemo u potpuno mračne delove pećine i otkrijemo šta se tu može snimiti.
NARAVNO, ZA OVAKAV PODUHVAT TREBA DOSTA PRIPREME I TEHNIKE, ali kako je prepoznatljivi ton naše škole da maksimalno improvizujemo i iskoristimo ono što imamo, odlučili smo se da ipak pokušamo. Moram priznati da su mladi polaznici ostali pomalo zbunjeni, ali osećaj bliske avanture nije zaobišao ni njih. Podelili smo se u tri ekipe, naouružani sa ono malo skromne tehnike koju smo imali i krenuli. Jedna grupa je fotografisala Dvoranu sa vigledima, druga Aždajinu i treća Koncertnu dvoranu. Zanimljiv je bio način rada. Naime, pored aparata na stativu stajao je vođa ekipe koji je imao zadatak da nađe kadar i rukovodi svetlom koristeći ručni blic sa tog mesta. Ostatak ekipe rasuo se po ivicama kadra i strpljivo čekao da blicevima baci svetlo u određeni kadar dok je aparat držao otvoreni zaslon. Ti tamo, ti ovde, sad, pali, gotovo, idemo 10 sekundi – odjekivalo je pećinom. U tim trenucima kao da je atmosfera iz Holivuda preneta u Petničku pećinu. Analizirajući kompletan materijal sa prvog fotografskog istraživanja pećine rezultat je bio sjajan.
POČETNIČKI ELAN NAS JE DALJE POVUKAO i već narednog proleća (april 2008.) ponovo smo se vratili na isto mesto. Nova generacija mladih fotografa nastavila je istraživanja, ali kako se na jednom mestu našlo dosta kreativnih ljudi, eto i nove ideje! Ovoga puta cilj nam je bio da snimimo donji ulaz pećine u noćnom ambijentu. Hladna aprilska noć i visoka vlažnost koja je vidno izbijala iz pećine, nisu nas omeli u nameri.
DOBRI REZULTATI NE IDU BEZ DOBROG TIMA. Pored stalnih fotografskih majstora (Dušan Jovanović, Miroslav Jeremić, Milan Marković, Milan Živković) koji se rado odazivaju na ovaj naš neuobičajni fotografski putopis, ovoga puta pridružili su nam se Ranka Hrvaćanin i Miljan Nedeljković, dok časopis za kulturu fotografije Refoto i dalje prati naš rad.
NA KRAJU, MALO HVALE NIJE NA ODMET. Bližimo se i jubileju – Petoj Školi primenjene fotografije. Priprema se i mala stalna izložba radova učesnika koja će, nema sumnje, privući mnoge nove kandidate ali i nove ideje. Pratite nas i dalje. Danas u Petničkoj pećini, a sutra.... ko zna. Pazite: Snima se!

Vladimir Pecikoza