lov na gejšu ili put po digitalnoj zemlji

Prilika da se poseti Daleki istok i to još na mesec dana, zbilja je lepa ponuda. Još ako je reč o Japanu, tehnološki verovatno najrazvijenijoj zemlji i ako se nudi studijski boravak, onda je to prilika koja se ne odbija. Naročito ako ste elektroinženjer i još zaljubljenik u astronomiju. Prvo sa čime se susretnete pred put u neku tako prostorno i kulturno udaljenu zemlju jeste problem koliko je ono što o toj zemlji znate tačno. Da li Japanci rade petnaest sati dnevno? Da li za sve koriste elektronske spravice? Da li su stvarno niski? Da li svi čitaju Manga stripove i igraju igrice? Kao i uvek, stvarnost je pokazala da je sve i tačno i netačno.

Samo studijsko putovanje organizovao je Rotari klub Valjevo i bilo je zamišljeno da odgovara mom profesionalnom profilu i interesovanjima. Zbog toga je u programu bilo svega – i najveća telekomunikaciona kompanija NTT DoCoMo, i Japanska svemirska agencija JAXA, i Agencija za nuklearna istraživanja, i Hitači fabrika, i muzeji nauke i tehnologije. Idealna prilika da se vidi sve ono o čemu ste samo čitali i slušali.

Inženjeri NTT DoCoMo kompanije priredili su prezentaciju svoga rada, projekte na kojima su trenutno angažovani, ali i istorijat razvoja i napornog rada. I to je ono što ćete svuda u Japanu imati priliku da čujete: objašnjenje da je nešto rezultat rada celokupne zajednice, da je plod dugogodišnjeg razvoja i istraživanja. Osećaj podređenosti pojedinca društvu i spremnost na žrtvu zarad zajednice bila je jedna od neočekivanih impresija boravka u potvrđenoj kapitalističkoj zemlji.

Dobar primer obnove posle skoro potpune propasti jeste i poslovni sistem Hitači. Fabrika je postojala davno pre rata i skoro potpuno je stradala u bombardovanju. Kada je nastupio mir, nije bilo tržišta, pogoni su bili razoreni. Ipak, ne gubi se nada i organizuje se proizvodnja jednostavnog posuđa i kućnih sitnica za same zaposlene kako niko ne bi ostao bez posla. U početku su radili za sebe, a onda se krenulo u proizvodnju grejalica, pa radio prijemnika... Hitači je danas kompanija koja proizvodi skoro sve što od elektronskih uređaja uopšte postoji. Priča se da u gradu Hitači ne postoji ni jedan uređaj koji je napravljen na drugom mestu.

Poseta Japanskoj agenciji za istraživanja svemira je već na samom početku imala atrakciju. Čim smo ušli, primetili smo kako se na velikom ekranu prenosi uživo slavlje povodom uspešnog otklanjanja kvara na satelitu koji je lansiran par dana ranije*. Obišli smo modele raketa i modula u prirodnoj veličini i posmatrali smo rad na novom velikom modulu za Međunarodnu svemirsku stanicu i obišli modele raketa u prirodnoj veličini.

Iako je pre sedam godini došlo do opasnog incidenta, nuklearna eletrana u gradu Mito radi normalno i ni po čemu se ne bi moglo zaključiti da je tu bilo nekih problema. Upada u oči vrlo posećena muzejska postavka gde se objašnjava rad centrale sa živahnim odeljenjem za decu. Zanimljivo je videti na mapi Japana koliko ima ovakvih elektrana i prisetiti se da je nuklearna sila pre šest decenija na najrazorniji način demonstrirana upravo iznad ove zemlje. Koliko li je bilo teško ovde doneti odluku da se pređe na ovu vrstu energije? I još ako ste svesni zemljotresne prirode Japana i potrese osetite svakih nekoliko dana. Kod Japanaca nema panike – navikli su se, a i zgrade su pouzdane.

Ono što je tačka koja povezuje sve posete, bez obzira da li su u pitanju naučne institucije, ili poslovni giganti, jeste odnos prema javnosti. Svaka manja fabrika, svaki institut ili razvojni centar, svi imaju izložbeni prostor, pa i sopstveni muzej. Tu se objašnjava fenomen ili oblast u kojoj je ta institucija aktivna, istorijat firme i tekući programi. Svi ovi mali muzeji su veoma posećeni i to ne samo od organizovanih grupa, već i pojedinaca i porodica. Navika odlaska u kulturne i muzejske institucije u Japanu je vrlo razvijena. Tematski muzeji, pogotovo oni posvećeni nauci i tehnologiji, napadno su moderni i savremno opremljeni i prepuni posetilaca. Zajedničko obeležje svih je interaktivnost. Postavka i svi eksponati su tu da bi bili isprobani i dodirnuti... Ne postoje ograde koje vas sprečavaju da priđete eksponatu. Najživlje je bilo oko analognog modela Interneta, modela ljudskog tela sa organima koji rade, modela svemirskih brodova, molekula, planeta... Najatraktivniji performansi su oni sa robotima, a najpopularniji je Asimo – omanji čovekoliki robot koji ume samostalno da hoda, igra, uzima predmete, zaobilazi prepreke... Obilaskom ovakvih muzeja ima se utisak da se nalazite u budućnosti. Lepo i korisno. Svi se raduju novitetima i planiraju naredni odlazak.

Mobilni telefon koji koristim u Srbiji i koji nikako ne mogu nazvati zastarelim, nisam mogao koristiti u Japanu. Ovde sanjamo o trećeoj generaciji mobilne telefonije, a tamo... Svi koriste telefone. Za razliku od uobičajene slike iz metro-stanica Evrope ili Amerike gde putnici čitaju knjige i novine, u Tokiju svi drže mobilne telefone i na njima čitaju vesti, knjige, prate TV, sluša muzika, proveravaju red vožnje, kulturna dešavanja u okolini...

kako to rade nemci

X-lab je, po svemu sudeći, ˝nemačka Petnica˝, bar mi odavde tako zovemo vodeći nemački istraživački centar za mlade. Smešten pokraj Georg-August Univerziteta u Getingenu, malom univerzitetskom gradu u centralnoj Nemačkoj. Leta 2008. godine, kao i prethodnih godina, IS Petnica je odlučila da dvoje svojih “proverenih” polaznika pošalje tamo. Izabrali su nas dvojicu – Dimitrija Radojevića, sa Astronomije i mene, Miloša Baljozovića, sa Hemije. Upoznati sa utiscima i poučeni iskustvom naših prethodnika, bili smo spremni da krenemo... Umesto opisa, evo nekoliko strana iz mog dnevnika.
.........
08:32 Budi me telefon koji tek treći put zvoni... Ponovo kasnim na doručak... Nekako uspevam da se spremim i doručkujem pre početka prvog predavanja... Stižem na zeleni sprat naranđasto-žuto-zelenoplave zgrade...
09:04 Dr Martina Henn-Sax nastavlja svoje jučerašnje predavanje o evoluciji u epruveti. Kako se približavamo kraju priče o replikaciji DNK, oduševljen sam svom opremom koju poseduju ali i načinom predavanja koji me podsetio na Petnicu. Sa nekoliko kraćih i pauzom za ručak, završavamo sa pričama za taj dan.
17:23 Slobodno vreme koristimo za odmor, ili za odlazak do supermarketa. Naravno, i ovaj put je autobus besprekorno tačan. U minut...
19:06 Večera. Tišinu za stolom narušava peta, tek započela svađa Španaca bez koje nam jelo verovatno ne bi bilo tako ukusno...
20:07 Nakon obilne (i vesele) večere, otišli smo u grad na Photo Rally... Podeljeni u nekoliko grupa, svaka sa listom znamenitosti pored kojih se treba slikati, krenuli smo u upoznavanje grada. Gänseliesel (devojka sa guskom je zaštitni znak Göettingena), Gradske zidine, stara gradska kuća, univerzitet i univerzitetska biblioteka, brojne crkve, spomenik stradalim Jevrejima – samo su deo onogo što Göettingen pruža brojnim turistima i gostima.
23:35 Poslednji autobus za naš povratak ponovo je bezobrazno tačan. Nastavićemo zabavljanje po sobama...
03:12 Izgleda da je vreme za spavanje. Sutra nas čeka radni dan.

Svake godine u X-lab-u se organizuju dva Međunarodna letnja kampa u trajanju po 25 dana – prvi počinje krajem juna a drugi krajem jula. Učesnici kampova su mladi, ambiciozni ljudi koji dolaze sa svih strana sveta: Španije, Portugalije, Kanade, Nemačke, SAD, Poljske, Turske, Austrije, Francuske, Litvanije, Koreje, Švedske, Srbije... Zvanični jezik kampa je engleski, a kako se nalazite u Nemačkoj, možete se služiti i nemačkim; zbog brojnosti polaznika iz Španije, ne čudi ni to što svi na kraju koliko-toliko razumeju španski... Kamp čine razni kursevi poput neurofiziologije, hemije, molekularne biologije, ekologije, anatomije i sl. za koje se polaznici opredeljuju u toku tri radne nedelje. U toku nedelje, dok traje kurs, slobodno vreme korišćeno je za razgledanje grada, trke, odlazak na bazen, susret sa predsednikom Univerziteta... Između kurseva, organizovani su izleti sa ciljem upoznavanja šire okoline Göettingena: odlazak u Hannover i odlazak na Harc planinu. Nakon završenog trećeg kursa (kraj treće nedelje), organizovana je ekskurzija u Berlin koja je trajala 4 dana. Na kraju, došlo je i vreme da se krene kući... Nije bilo lako napustiti taj lepi grad ostavljajući za sobom mnogo novih poznanika i prijatelja i sećanja na zanimljive i prijatne događaje. Nadam se da ćemo se ponovo sresti...

*Miloš Baljozović (Leskovac), brucoš na Beogradskom univerzitetu i višegodišnji polaznik programa hemije u Petnici.

marija u zemlji izrailjskoj

Vajcmanov institut iz Izraela decenijama je jedan od najprestižnijih svetskih centara fundamentalnih istraživanja. Kao polaznik petničkog programa molekularne biomedicine imala sam privilegiju da u leto 2008. učestvujem na Međunarodnom letnjem naučnom seminaru (ISSI) koji ovaj ugledni institut organizuje već oko tri decenije. Mesec dana u Izraelu. Mesec dana mogućnosti, saznanja i učenja, ali ne samo biohemije, nego svega što je program nudio. Upoznavanje ljudi, zemlje, života ali i sopstvenih mogućnosti. Bila sam jedini učesnik iz Srbije i sa Balkana.
Na aerodromu sam se osećala kao Alisa u Zemlji čuda, okružena nepoznatim ljudima i čudnim jezikom. Sačekala me je Ina, jedna od saradnika na seminaru. Od tog prvog prijateljskog lica i osmeha dobrodošlice sve je išlo bolje, izgledalo lepše i primamljivije. Nas sedamdesetak iz 15 zemalja se preko noći obrelo na novom i nepoznatom mestu. Niko nije mogao da izgovori moje ime ispravno, retko ko je znao da postoji zemlja Srbija i gde je to uopšte. Dečko iz Engleske me je ubeđivao da pričam ruski, devojka iz Kanade je zanemela kada je shvatila da sam doletela avionom, jer otkud Srbiji aerodrom?! Ubrzo su svi naučili da Srbija nije u Sibiru, da je Nikola Tesla bio Srbin i da postoji srpski jezik koji nije različito akcentovani ruski.
Prve nedelje smo upoznali Vajcmanov insitut, menzu, naša radna mesta i laboratorije. Upoznali smo domaćine i naše nove takozvane „mame“ i „tate“. Zatim smo saznali ko su naši partneri na projektima i uspeli da pronađemo mentore koji su bili više zbunjeni od nas. Onda je došao najlepši naučni deo seminara, upoznavanje sa laboratorijama, susret sa aparatima koje sam viđala samo na slikama i prodiranje u ideju i zahteve projekta.
Moj partner Filip iz Amerike i ja smo radili na projektu iz biohemije pod nazivom „Uticaj nesupstratnih jedinjenja na afinitet vezivanja TPP-a za MdfA“. Mentor nam je bio Nir Fluman, koji je na prvoj godini doktorskih studija. Radne dane prve tri nedelje smo provodili u laboratoriji radeći na merenjima i proučavajući probleme i literaturu. Završetak perioda rada na projektima je krunisan prezentacijama rezultata ostalim učesnicima i mentorima. Popodnevni časovi su bili rezervisani za predavanja o najnovijim dostignućima u oblasti fizike, matematike i zanimljivim temama iz oblasti naučne metodologije. Izdvojila bih predavanje profesora Zeev Luza pod nazivom “Rešavanje problema pomoću mehura sapunice“, gde je prikazana izvanrednu sposobnost prirode da pronađe i održi položaj sa najmanjom energijom. Imali smo čast da upoznamo i pojedinačno razgovaramo sa predsednikom Vajcmanovog instituta. Takođe smo imali priliku da se upoznamo sa izraelskom kulturom, kuhinjom i mentalitetom. Uživali smo raznim tematskim večerima i terenima za sve vrste sportova.
Vredi pomenuti izlete. Naravno, za početak posetili smo Jerusalim, gde se susreću tri velike religije sveta – judaizam, hrišćanstvo i islam. Unapredili smo svoje sposobnosti cenkanja na tradicionalnoj pijaci. Sledeći izlet nas je odveo u staru luku Cezariju i vreme kralja Iroda. Peli smo se na Golanske visije i spuštali do reke Gilabon i velikog vodopada na njoj. Poslednja nedelja kampa je bila rezervisana samo za prirodu i avanture. Prvo su nas opustili i nagradili za vredan rad boravkom u Eilatu, ekskluzivnom turističkom gradu na obali Crvenog mora (koje je intenzivne plave boje) gde smo ronili oko koralnih grebena. Nakon dva dana opuštanja i uživanja čekao nas je pravi izazov – pustinja Ein Gedi pored Mrtvog mora na minus 420 m „nadmorske“ visine. Ta četiri dana bila su rezervisana za pešačenje po pustinji. Svakog dana nova ruta, novi uspon, različito osušeno korito reke i poneki prirodni bazen ispunjen bistrom vodom. Naravno, družili smo se sa suncem i hladom, sa tonama vode na leđima, ponekom škorpijom i zmijom. Poslednje noći smo osetili udobnost kamena i najlepše nebo ikada spavajući na otvorenom u pustinji. Nigde se nije moglo nazreti neko svetlo ali smo na nebu videli svaku zvezdu i upadljivo sjajni Mlečni put. U 4 sata ujutru smo se uputili 400 metara uzbrdo ka poslednjem odredištu – Masadi, gde smo dočekali izlazak Sunca iznad planina Jordana. Najlepši prizor koji su moje oči videle. To je bio vrhunac, a ujedno i kraj našim pustinjskim avanturama.
Vratili smo se u Institut gde su nam uručeni sertifikati o učestvovanju na seminaru. Pozdravili smo se sa mentorima i saradnicima ali niko nije verovao da se sve završilo. Želim da se zahvalim svima koji su mi omogućili odlazak i boravak u Izraelu. Otkrila sam novi svet, nepredvidiv i lep, proširila granice svoga znanja, iskusila način rada i života koji me, nadam se, tek čeka i spoznala svoje mogućnosti. Za kraj, mogu reći samo: hoću opet!


*Marija Janković (Kruševac) je višegodišnja polaznica petničkih programa

arheolozi u segedinu

Arheologija teži multivokalnosti u interpretaciji, sagledavanju materijalne kulture iz različitih, ponekad suprotstavljenih perspektiva. Koliko god ovaj pristup bio naporan, takođe je i neizmerno zanimljiv i ispituje same osnove, teorije i praksu arheologije. Ipak, ponekad u arheološkim interpretacijama, ne zanemarujemo samo glasove drugih u prošlosti, već i glasove naših kolega koji se sa istim problemima u arheološkoj teoriji i praksi suočavaju u svom okruženju, drugačijem u odnosu na naše. Arheologija teži međunarodnoj saradnji, od razmena naučnih radova, tema i problema, do razmene studenata. Istraživačka stanica Petnica je poznati rasadnik budućih naučnika, a poznato je da toga na Balkanu nema mnogo, pa je svaki oblik saradnje i razmene više nego dobrodošao.

Ovog leta imali smo priliku da učestvujemo na Science Camp of Archaeology u Segedinu, organizovan od strane Studentske unije Mađarske. Za početak treba objasniti naziv same institucije, jer naučni u arheologiji nije samo odrednica koja upućuje na strogost, ozbiljnost, metodičnost i sistematičnost arheološke discipline. Ponekad ovo Science upućuje na interdisciplinarni pristup u arheologiji. U slučaju arheološkog kampa u Segedinu, radi se upravo o instituciji koja pretenduje na uspešnu i plodonosnu primenu metoda prirodnih nauka u rešavanju arheoloških problema (datovanje, arheometalurške, hemijske, fizičke, zoološke, fizičko-antropološke analize). Program arheološkog kampa u Segedinu organizovan je kao skup predavanja i radionica, čija je tema primena metoda prirodno-matematičkih nauka u arheologiji. Rukovodioci i saradnici arheološkog kampa u Segedinu potenciraju rad na materijalu, direktno iskustvo učesnika kampa u laboratorijskoj atmosferi, ali primarni cilj je buđenje interesovanja za drugačije pristupe arheološkom materijalu od uobičajene tipologije i klasifikacije. Tradicionalno nemešanje arheologa sa prirodnjacima se, po pravilu, pokazuje kao garantovani promašaj, jer rezultati složene laboratorijske analize prosečnom arheologu deluju kao nerazumljive brojke i grafikoni na papiru a slično je i obrnuto, gde hemičarima ili fizičarima koji vrše ove analize često promiču informacije kao posledica neupućenosti u arheološku problematiku. Ključ za bravu prvog koraka interpretacije upravo je inter, a ne multidisciplinarni pristup. Program arheološkog kampa u Segedinu otvoren je diskusijom o ulozi mladih u nauci, njihovim mogućnostima i budućnosti, sve u svrhu problematizovanja uloge nauke u društvu. Moderator ove debate bio je gost iz Francuske, Jan–Pierre Alix i već posle ove prve debate otvoren je problem položaja nauke i naučnika u društvu koji je obojio atmosferu kampa tokom celog programa. Gostujući predavači u arheološkom kampu u Segedinu su pre svega poznati evropski stručnjaci u raznim istraživačkim oblastima. Prijatno smo bili iznenađeni predavanjem Katalin T. Biro (Mađarski narodni muzej u Budimpešti) o regionalnosti u neolitu. Laszlo Bartosiewicz (Edinburg) je održao četvoročasovno predavanje o arheozoologiji, dok je Magdolna Vicze održala predavanja o arheologiji na lokalitetu Szazhalombatta koje se sprovodi u okviru projekta The Emergence of European Communities. Ipak, kao nekada petnički polaznici, sada studenti i mlađi saradnici na seminarima arheologije, bili smo iznenađeni činjenicom da ne samo da smo bili jedini studenti arheologije u kampu, već da smo jedini bili studenti. Ispostavilo se da se za na kampu mogao prijaviti svaki zainteresovani mladi istraživač zaintrigiran prošlošću i interdisciplinarnošću. Tako su polaznici bili mahom budući studenti fizike, hemije, biologije, pa se organizatorima može zameriti da su na debatama dominirale rasprave o teorijama i praksi prirodnih nauka umesto o životu u prošlosti i studiji materijalne kulture.

Svakako da arheološki kamp u Segedinu ima svetlu budućnost zbog učešća polaznika iz raznih zemalja – sa nama su se družili mladi iz Francuske, Nemačke, Mađarske, Hrvatske i Izraela, kao i zbog dobrih stručnih predavača koji čine mrežu stalnih saradnika, a ponajviše jasno definisane teme kampa. Arheologija danas je arheologija različitosti, ali i disciplina nezamisliva bez interdisciplinarnosti i dijaloga

*Uroš Matić (Zemun) je student Arheologije i dugogodišnji polaznik programa arheologije ISP.

astronomi u višnjanu

Višnjanska škola astronomije je letnji naučno-istraživački kamp sa dugom tradicijom koji se održava na Višnjanskoj opservatoriji u Istri, u Hrvatskoj. Rad se realizuje kroz odnos koji učesnike programa stavlja u uloge pravih naučnika i inženjera. Program na kome sam učestvovao odvijao se u poslednjih deset dana jula. Učesnici programa, srednjoškolci i studenti, bili su podeljeni u nekoliko grupa: diferencijalna fotometrija asteroida, Sunce i komete (rad realizovan na engleskom jeziku), detekcija miona i automatizacija metarskog teleskopa na opservatoriji Tićan (DAGOR project). Na Višnjanskoj Školi astronomije (VSA2008) učestvovao sam zahvaljujući višegodišnjoj saradnji Istraživačke stanice Petnica i kolega iz Višnjana.

Smeštaj je bio organizovan u spavaonici lokalne škole u kojoj su postojale i sobe koje su pretvorene u radne prostore grupa. Hranili smo se u obližnjem restoranu Borgonja, a predavanja i prezentacije su održavani u sali opštine Višnjan iznad koje se nalazi mala opservatorija.
Program je počeo dobrodošlicom domaćina (Korado Korlević i Ana Bonaca) i predstavljanjem učesnika, koji su kasnije prema svom interesovanju podeljeni u projektne grupe. Projekat koji sam odabrao bio je automatizacija metarskog teleskopa na opservatoriji Tićan (DAGOR). U isto vreme u Višnjanu se održavao i program pod nazivom Letnja naučna škola (Summer Science School), gde su se biolozi bavili istraživanjem riba na primorju uz ronilačku obuku.
Projekat izgradnje automatizovane opservatorije na Tićanu (DAGOR) u kojoj bi se nalazio metarski teleskop (f/3 reflektor), koji je prethodno bio na Tršćanskoj opservatoriji, počeo je pre oko deceniju kao potreba Višnjanske opservatorije za mestom sa manjim svetlosnim zagađenjem i teleskopom veće optičke moći u cilju daljih istraživanja asteroida, po kojima je ova opservatorija poznata. Cilj projekta je da ova opservatorija postane dostupna astronomima širom sveta, prvenstveno onima koji se bave asteroidima, pošto višnjanski astronomi imaju razvijenu saradnju sa znatnim brojem opservatorija čije teleskope na isti način koriste za snimanje asteroida.
Zadatak grupe u kojoj sam radio, bio je da nastavimo projekat koji je započet desetak godina ranije. Potrošivši dosta vremena da pronađe i protumači rezultate koji su postignuti prethodnih godina, naša petočlana grupa sa rukovodiocem Ivanom Turčinom, odlučila je da ćemo veliku pažnju posvetiti i detaljnom dokumentovanju svega što budemo uradili, kako bi buduće generacije imale kompletan uvid u naš rad i kako bi mogli nastaviti ili usavršiti postojeća rešenja.
Nakon sumiranja situacije, konkretni ciljevi DAGOR grupe za VSA2008 bili su: pravljenje detaljnog plana i šeme modula koji su potrebni za kompletnu automatizaciju opservatorije, pravljenje sklopa za daljinsko otvaranje-zatvaranje kupole, izrada sklopa za rotaciju kupole, pisanje softvera koji će upravljati pomenutim uređajima, podešavanje servera koji će biti korišćen za praćenje napretka na projektu i čuvanje dokumentacije, te upoznavanje sa softverom i programiranjem.
Radni dan je počinjao u 13h ručkom da bi se posle intenzivno radilo na projektu. U 17h bilo je predavanje iz aktuelnih astronomskih tema. Nakon predavanja bila je večera u 19h, a onda nastavak rada u grupama do 05h ujutru. U toku programa bila su tri brifinga, na kojima su grupe prezentovale svoja dostignuća. Sve prezentacije, predavanja i diskusije bile su na engleskom jeziku. Jedan dan je iskorišćen za odlazak na izlet na Učku, a naša grupa je imala i sastanak sa dobavljačima motora i PLC-a (Programmable Logical Controller) za opservatoriju u fabrici u Labinu. Evo koja smo predavanja slušali: Mistery of gravity (Slobodan Bosanac), God’s particle (Krešimir Kumerički), Spaceguard (Korado Korlević), Water (Nikola Biliškov), Tunguska event (Korado Korlević), Tehnološke civilizacije (Korado Korlević), Extrasolar planets and systems (Mario Jurić), Genesis & Stardust (Jan Lyon).
Naša grupa je uradila dosta stvari: (1) sklop za daljinsko upravljanje (napravljen i povezan na motor za otvaranje kupole), (2) razvijeno upravljanje sklopom za okretanje kupole preko paralelnog porta (3) napisan softver u Python programskom jeziku, kao dokaz tehnologije, (4) podignut Ubuntu server na koji je instaliran softver za čuvanje dokumentacije, softver za kontrolu verzija programskih kodova (code version control), sistem za upravljanje sadržajem (content management system) i softver za praćenje grešaka (bug tracker), (5) dokumentacija rada (DAGOR platform installation and configuration, Dome component module overview, Shelter detail component model overview); šeme svih sklopova i šema logičkog upravljanja kupolom.
Rezultati su uspešno prezentovani na završnom brifingu pred svim učesnicima.
Nakon završetka programa, ostao sam u Višnjanu još jedan dan da bih osetio atmosferu boravka na opservatoriji u doba kada nema nikakvog programa u toku i da bih obišao Višnjan i okolinu, posetivši Hrvatsko primorje (Poreč). Pri povratku sam ugodno ispraćen do železničke stanice u Pazinu od strane glavnog domaćina Korada Korlevića.
Iskustvo koje sam stekao na ovom programu mi je spojilo interesovanja za inženjerstvo i nauku u celinu koju je projekat koji sam radio zahtevao. Naučio sam dosta o osnovama elektrotehnike i mašinstva i usavršio programerske sposobnosti. Takođe sam naučio da primetim i definišem sukobe zahteva i mogućnosti koji se odnose na pojedinu mašinu ili uređaj i da improvizacijom rešavam probleme. Stekao sam divna prijateljstva, kako sa učesnicima škole, tako i sa rukovodiocima, koji su raspoloženi da mi izađu u susret u mojim budućim istraživanjima

*Slobodan Milovanović (Valjevo) sada je brucoš na Mašinskog fakulteta u Beogradu. Uspešno je rukovodio Astronomskom grupom Društva istraživača u Valjevu, a na petničkim programima učestvovao je mnogo (previše) puta.