Vigor Majić

Da je domaće obrazovanje u dubokoj i dugotrajnoj krizi, može potvrditi svaki nastavnik, svaki roditelj, pa i većina zaposlenih u državnoj obrazovnoj administraciji. O tome se mnogo pisalo i govorilo. Dodatni razlog za brigu jeste dužina ove krize koja, kao i svaka dugotrajna bolest, nepovratno nagriza organizam čineći štetu koja izmiče moćima lečenja i oporavka. Mnogo kvalitetnih nastavnika je bespovratno napustilo škole, hiljade školskih zgrada je ruinirano a jaz između kvaliteta domaćeg obrazovanja i onoga što se dešava u zemljama kojima se želimo približiti dostigao je razmere nesavladive provalije. Još tmurnije oblake stvara izmenjena pozicija škole u društvu, naročito na lolaknom nivou, gde se, umesto važne institucije kulture i napretka, škola sve više posmatra kao opasan budžetski teret i mesto udomljavanja neupotrebljivih partijskih zaslužnika.

Vruć krompir domaćih obrazovnih reformi nije u prepisivanju ili propisivanju novih nastavnih programa i izmišljanju novih predmeta zvučnih naziva, već u hvatanju u koštac sa centralnim problemom – položajem pojedinačne škole, njenom finansijskom, kadrovskom i programskom samostalnošću. Samostalnošću u odnosu kako na udaljenu i otuđenu državnu administraciju koja ne raspolaže niti uopšte može raspolagati pouzdanim mehanizmima kontrole kvaliteta ukupnog rada pojedinačne škole, ali i samostalnošću škole u odnosu na ostrašćenu i primitizovanu lokalnu vlast koja u školi gleda samo instrument plaćanja duga zaslužnim partijskim aktivistima nesposobnim u meri da nemaju nikakvu drugu šansu da dođu do zrnca vlasti, moći i novca, te, najzad, samostalnošću u odnosu na moćne i beskrupulozne roditelje koji ne prezaju ni od kakvih poteza da bi obezbedili povlašćen položaj svojoj deci. Bitka za direktore i bitka za beneficije dece gornjih društvenih slojeva vidno će obeležiti procese u reorganizaciji školstva u narednih nekoliko godina.

Od kada je počela sa radom, Istraživačka stanica Petnica je bila suvremenik oko 14 ministara srpske prosvete. Neki su imali programe i zamisli, većina nije imala nikakvu predstavu ni o svom poslu a kamoli o razvoju i modernizaciji ove važne i složene oblasti. No, ne treba biti kritičan prema ministrima, a ne ukazati na neprekidno katastrofalan odnos kompletne državne vlasti, dakle i Vlade i Parlamenta, prema funkcijama i potrebama razvoja obrazovanja. U Srbiji blizu dvadeset godina nije izgrađena ni jedna uistinu moderna škola. Praktično u celoj zemlji ne postoji kvalifikovana osoba koja ima predstavu kako treba projektovati funkcionalan i higijenski školski klozet, biblioteku ili školsku laboratoriju. Preko 95% nastavnika u celoj svojoj karijeri nije imalo priliku da neposredno vidi uslove i nastavu u kakvoj modernoj inostranoj školi, a zabrinjavajuće visok procenat zaposlenih u prosveti i dalje bezumno veruje da imamo savršeno dobru i modernu školu, školu koju nikako ne bi trebalo menjati, štaviše toliko dobru da razvijene zemlje mogu da nam zavide!

Reforma obrazovanja nije akt, propis, program ili zakon koga samo valja pametno napisati i "progurati" kroz Scile i Haribde parlamentarnih grupa, već je dugotrajan ali jasno i pouzdano usmeren proces promene niza prevaziđenih i, zašto otvoreno ne kazati, loših elemenata obrazovnog procesa. Među njima možemo istaći i loše kvaziakademske nastavne programe, ali i lošu organizaciju državne administracije, loše mehanizme finansiranja školstva, slabu selekciju nastavnika i njihovu nedovoljnu pedagošku i didaktičku osposobljenost, nedovoljne i nemotivišuće plate, naravno i očajne prostorne i tehničke uslove u školama (ne u većini, nego u svim školama) i mnoge druge lakše ili teže uočljive elemente. Svakako da jedan od najkrupnijih problema predstavlja imbecilan odnos društva (čitaj: političkih partija) prema obrazovanju koje se kao nikada do sada posmatra kao opterećujuća potrošnja, a ne kao razumna i efektivna razvojna investicija.

Jedna od dugo prisutnih zabluda u našem društvu jeste da je funkcija školstva da prenosi znanje i da je, shodno tome, cilj pohađanja obrazovnog procesa sticanje znanja. Budimo iskreni, to bi trebalo da je tako ali to odavno nije tačno. Cilj formalnog obrazovanja iz ugla administracije jeste realizacija propisanog programa i to bez obzira na efekte, dok je smisao obrazovnog procesa iz ugla učenika/ /studenata samo sticanje određenih papira (svedočanstava, sertifikata, diploma). Da budemo jasniji, politički zadatak nastavnika i školske uprave je samo da formalno i bez incidenata ostvari detaljno propisani nastavni plan i program. Koliko su time učenici usvojili određena znanja, veštine i vrednosti, nije direktan cilj.

Dokaza za to ima mnogo, a jedan od uočljivijih je u tome što je u većini školskih ili fakultetskih predmeta nedopustivo (zabranjeno) vrednovanje ukupnog akumulisanog znanja, već samo parcijalnih elemenata nastavnog programa. Neka kolege nastavnici pokušaju da ocene učenika pitanjima po programu iz prethodnog razreda, pa čak i iz prethodnog polugodišta, pa će se suočiti sa zakonski utemeljenim pravom žalbe. Postoji li bilo kakav mehanizam poništenja zaključene ocene, izdatog svedočanstva ili diplome, magistrature ili doktorata na osnovu dokazanog nedovoljnog vladanja znanjem? Ni teoretski! Zašto? Zato što je to u suprotnosti sa skrivenim ali snažnim društvenim ciljem (a to je ideologija) da se produkuje što više formalno osposobljenih pojedinaca i time stvara slika (naravno lažna) kako smo obrazovano i tehnološki kvalifikovano društvo kome samo, eto, nedostaje više stranih donacija, kredita i investicija pa da postane razvijeno.

Ovako postavljen "društveni cilj" je, de facto, ideološki aksiom, znači duboko ugrađen u mnoge institucije, vrednosti, shvatanja i postupke i promeniti ga biće ekstremno težak posao. Ne manje težak nego se suočiti sa istinom o genocidu, hladnjačama, izdaji, ratu, kukavičluku, pljačkaškim pohodima i minornoj istorijskoj ulozi nestabilne države polupismenog naroda ispunjenog sumnjama, sujeverjem i mržnjom.

Na žalost, to vodi do poraznog zaključka da je svaka bilo kako osmišljena reforma unapred osuđena na propast ukoliko se ne uhvati u koštac sa redefinisanjem ovih dubokih "društvenih vrednosti". Bez jasnog i nepovrtano čvrstog stava da nema razvoja bez savremenog znanja i da je jedina i isključivo jedina funkcija obrazovanja da se stekne kvalitetno znanje (a preko tog znanja, a ne nametanjem, i vrednosni stavovi), nemamo osnovu da govorimo o reformi ili o strategiji razvoja obrazovanja. Kada izgradimo stanje u kome učenik ili student u situaciji izbora bira nastavnika koji predaje više znanja, koji predaje savremene ideje i metode, pa čak i po cenu da je tu ispit teži i zahtevniji, onda možemo biti spremni za ozbiljan i stabilan razvoj.

Posmatrajući školu kroz dve optike – kroz učenike sa svojim opadajućim nivoom znanja, praktičnog iskustva i opšte kulture i kroz nastavnike sa svojom izgubljenom motivacijom i samostalnošću, Istraživačka stanica Petnica je svedok dve decenije krize koja nije nikako samo kriza školstva, već pouzdan pokazatelj strukturalne krize bazičnih vrednosti i opstanka i razvoja društva u budućnosti.

U sebičnom pokušaju da skiciramo obrise budućnosti kako bismo sačuvali vredne elemente sopstvenog projekta i pouzdano ga utemeljili da bi se uspešno dalje razvijao, ne možemo izbeći da organizaciju i razvoj Petnice vežemo za sudbinu promena u domaćem obrazovnom sistemu, odnosnu za sudbinu škole i onih reformskih procesa koji će preživeti ispit vremena.

Iako ima mnogo kolega nastavnika koji misle da Istraživačka stanica treba da bude promoter reformi, u tome vrlo greše. Uopšteno gledano, Petnica može da ima samo dve "reformski orijentisane" funkcije. Prva je direktno vezana za osnovne programe i to je promocija "mislećeg obrazovanja", tj. kritičkog, analitičkog i sintetičkog mišljenja kod učenika, kao i podsticanje samoobrazovanja, navike da se znanje neprekidno proširuje, stalno raspravlja o širokom spektu pitanja iz oblasti nauke ali i iz svih drugih oblasti.

Time Istraživačka stanica obogaćuje školu, proširuje njene spoljne granice i mogućnosti, pomaže rešavanju problema rada sa učenicima koji zahtevaju i mogu više, bolje i drugačije. Svojom širokom mrežom saradnika i starijih ali i mlađih, Petnica značajno proširuje broj ljudi koji konstruktivno mogu pomoći obrazovanju, ako ništa drugo a ono u momentu kada to obrazovanje bude želelo da takvu pomoć zatraži.

U radu sa nastavnicima, Istraživačka stanica promoviše nove metode nastave, nove oblasti i dostignuća nauke, približava nastavnike savremenim inicijativama i naprednoj svetskoj obrazovnoj praksi. No, i u jednom i u drugom slučaju valja biti svestan činjenice da su kapaciteti u Petnici veoma ograničeni i da se ovim funkcijama može pokriti samo vrlo mali broj učenika i krajnje nedovoljan broj nastavnika. Zato ne bi valjalo gajiti očekivanja da je Petnica ta koja će obučavati srpske nastavnike, već da je vrednost Petnice u tome da inicira neke nove sadržaje, nove načine rada, nova pitanja, slobodno i fleksibilno, dok je na drugim organizacijama, pre svega na državi, na univerzitetima i strukovnim društvima da neke od tih novih sadržaja procene i, ukoliko misle da ima smisla, ugrade ih u standarde usavršavanja ili u redovne programe profesionalnog razvoja.

Druga funkcija je u samoj činjenici da Istraživačka stanica kao takva postoji i to je podrška potrebi da postoje mnogi, od državnog obrazovnog sistema nezavisni, centri gde se razmišlja o obrazovanju i njegovom razvoju ne čekajući da neko za to izda nalog ili zadatak. Postojanje mnogobrojnih nezavisnih centara inovacija, eksperimentisanja i razmišljanja o obrazovanju izuzetno je potrebno Srbiji kao zemlji siromašne prakse i ograničene pameti. Preambiciozno je i nekorektno očekivati da ovi centri ili neki od njih budu obuhvatniji, dalekovidiji i pametniji od državne administracije. No, oni ipak imaju odgovornost i funkciju da doprinesu prikupljanju i slaganju mnogih šarenih kamenčića u bogat i složen mozaik obrazovanja i to na način koji nije omeđen ili opterećen dnevnom i stranačkom politikom.

Nezavisne institucije različite veličine, različitih mogućnosti, različitih ambicija, pa i različitog kvaliteta i sposobnosti, veoma su potrebne u politički nedozrelom društvu gde se vlast stalno i haotično menja, gde se menjaju prioriteti i ciljevi, gde se stalno dovode novi ljudi koji ne stignu ni da nauče šta im je posao, a već ih smenjuju drugi početnici, gde se sve, pa i istorija počinje stalno i neprekidno iz početka. Nezavisne institucije, mnogo njih, suština su zrelog civilnog društva, garant minimuma kontinuiteta ideja i programa.

Petnica se, u ovoj funkciji, mora posmatrati kao primer koji može podsticati druge da formiraju nezavisne centre promišljanja i iniciranja raznih pitanja i uspostavljanja niza mnogostrukih mreža komunikacije i saradnje sa razvijenijim svetom.

U takvom svetlu Petnicu ne treba razumeti kao ugostiteljski objekat sa obrazovnim sadržajima čiji se rad meri brojem pansiona, brojem kurseva i kampova ili brojem kreveta i računara. Istraživačku stanicu Petnica valja, pre svega, vrednovati po činjenici da postoji i četvrt veka kontinuirano radi nešto što oni koji u tome učestvuju i oni koji ih šalju ocenjuju kao dobro i korisno, i da se tamo rade neke stvari koje se ne rade u školama a koje nisu zakonom zabranjene. To je dovoljno upravo zato što toga ima tako malo i tako nedovoljno. Stanicu mogu vrednovati najbolje njeni polaznici među kojima danas ima mnogo stotina sjajnih mladih stručnjaka i profesionalaca u ekstremno širokom dijapazonu oblasti. Dobar deo njih živi i radi u sredinama gde su kriterijumi krajnje visoki i gde su iskustva neuporedivo bogatija od domaćih i zato su daleko najkompetentniji da kažu da li to što Petnica radi vredi i koliko vredi.

Petnica reformi pomaže time što postoji. I što postoji ne u beogradskom krugu dvojke, nego u jednom malom selu u jednoj bizarno uništenoj opštini koja je nekada bila grad. I što postoji a da više stotina kilometara unaokolo u desetinama stabilnijih i razvijenijih država nije uspelo da se napravi ništa slično a oni i dalje šalju svoju decu u Petnicu. I što je postojala i radila i kada je bio rat i kada je bila hiperinflacija, i kada su bile sankcije, i kada je bilo bombardovanje, i kada su bili oni i kada su bili ovi. Time što je Petnica sve to vreme postojala i što i dalje postoji i radi, svako razuman u ovoj zemlji može da se ponosi i da se u svetu time hvali više i bolje nego koliko smo tona malina obrali krvavim rukama nezaposlenih ili koliko smo hiljada čarapa ispleli, jer time ovaj prostor neće postati razvijen i bogat. Postojanje Petnice je kapital koji dokazuje mogućnost da je na ovim prostorima moguće pokrenuti nove inicijative i materijalizovati ideje koje opstaju i koje traju duže od mandata pojedinih vlada. Uistinu, to je veoma važan i očajno potreban argument u dijalogu sa ozbiljnim partnerima u svetu koji veruju da smo površni, lakomi i nedosledni. Istinska vrednost Evrope nisu projekti od juče do danas, već trajnost i kontinuitet, poštovanje lokalnog uz razumevanje zajedničkih interesa, moć vizije i osećaj za vreme. Prošlo, sadašnje i sutrašnje i ono još dalje.

[brainstorming]

let it be!

Petnica and its place in reform of Serbian education

Do we really understand what does the reform of educational system mean? It is not just making papers, change laws and regulations, or writing new curricula overnight.

In this article, a director of the Petnica Science Center Vigor Majić points that for the successful reform of education the core problem is in change of the position of knowledge among hierarchy of personal and social values. Not the knowledge proven by papers, but the real accepted knowledge and trained skills. This country will be ready for serious development and stability when the students will be attracted by teachers who offer more knowledge, up-to-date ideas and methods, and indisputable quality and not by “easy” teachers with simply exams. One of the “hot” problem is the position and the level of autonomy of very school in both directions – toward far state administration, and toward the local community.

Over 95% of Serbian school teachers never had a chance to see the work in any school in some of developed and not so far countries. But the high percent of them hardly believe that our school system is very good.

He also discusses the possible role of the Petnica Center in the reform of education. Although there are many teachers who say that Petnica must be promoter of reforms, it is not so. There are two main functions of Petnica in the long-lasting reforms.

One is in promotion of the role of thinking skills in education instead of actual situation where memorizing abilities are awarded. This function must stay integrated within both students programs and teacher training activities.

The second contribution to the reform is just in fact that the Petnica Center exists. There are very few independent institutions where the people think about education, where they test new methods and ideas. The existence of a number of independent centers of innovation is of a great importance for Serbia as a country of poor practice and limited resources of any type including the quality and responsibility of the public administration.

The very existence of Petnica is a quality and it is a proof that here is possible to start new initiatives and materialize ideas that will last much more than the mandate of changeable governments.