UPETLJANI U DIPLOME

Uvođenjem sistema akreditacije programa profesionalnog usavršavanja nastavnika i saradnika u nastavi, Ministarstvo prosvete je snažno motivisalo prosvetne radnike da se uključuju u raznovrsne programe stručne obuke. Ipak, ovakav potez ima i svoju drugu stranu. Pored kolega koji su uistinu zainteresovani za novine u radu i upotrebljiva iskustva drugih, uočeno je da se povećava učešće i pojedinaca koji nisu zainteresovani za sadržaje programa usavršavanja, već isključivo za formalno evidentiranje prisustva i dobijanje sertifikata. U svakom slučaju, lepo dizajnirana i od kopiranja zaštićena petnička diploma o pohađanju seminara za nastavnike postala je veoma tražena stvar. Na slici: adresiranje, pakovanje i slanje stotina diploma za učesnike seminara koje je IS Petnica organizovala u 2003. godini

POMOĆ MINISTARSTVU

U aprilu 2003. godine ISP je na zahtev Ministarstva prosvete Srbije organizovala seriju od osam seminara za nastavnike jednog broja srednjih stručnih škola u cilju njihovog uvođenja u korišćenje računara u nastavi. Naručioci i učesnici u programima bili su više nego zadovoljni kvalitetom rada i rezultatima, izveštaji i sve analize uredno i pravovremeno dostavljene, no to je izgleda najmanje važno. Eto, prošla je godina dana i ovi seminari ostadoše nenaplaćeni, po svemu sudeći sa mizernim šansama da se ikada naplate. Obećanja i uveravanja pun orman a sada razmislite da li se isplati imati poverenja u državnu administraciju ma kako pouzdana delovala...

DO POSLEDNJEG SLOBODNOG KREVETA

Sve veće interesovanje nastavnika, škola, državne administracije ali i međunarodnih organizacija za uvođenje novih i proširenje postojećih programa usavršavanja nastavnika, stavlja Istraživačku stanicu Petnica pred složene odluke kako uklopiti ove programe u dosta ograničene fizičke kapacitete i vremenske limite Petnice. Na grafikonu možete videti kako se postepeno šire programi za nastavnike a o potencijalnom riziku da dalje širenje programa za nastavnike ugrozi obrazovne aktivnosti namenjene mladima, na kojima je IS Petnica stekla i sačuvala svoj ugled, pročitajte u članku Vigora Majića na strani 44

SA SVIH STRANA

Zahvaljujući dve decenije pažljivo i uporno razvijanim vezama sa stotinama škola, pre svega kroz programe angažovanja talentovanih učenika, Istraživačka stanica je poslednjih godina uspevala da okupi veliki broj zainteresovanih nastavnika iz više stotina osnovnih i srednjih škola sa čitave teritorije Srbije i iz mnogih škola iz Crne Gore. Ohrabruje sve veće uključivanje nastavnika i stručnih saradnika iz malih i vangradskih (seoskih) škola kao i nastavnika iz škola gde se nastava izvodi na jezicima nacionalnih manjina. Poslednjih godina su primetno u porastu i neseminarski oblici stručne saradnje sa školama koji se najčešće manifestuju u organizovanim dolascima školskih kolektiva u Petnicu gde se upoznaju sa radom Stanice ali i sa funkcijama i sadržajima petničkog Resursnog centra (Recentisa). Istina, individualno ili grupno korišćenje Recentisa je još uvek nedovoljno, no to možemo delimično opravdati našom sporošću da intenzivnije i organizovanije informišemo škole o ovom tipu usluga, a što je dobrim delom posledica nedostatka stabilnijih sredstava za proširenje delatnosti Recentisa

nastavnici upoznaju objekte

Nakon više godina kada su programi obuke nastavnika za rad na računarima bili upravo to, tj. upoznavanje sa jednom novom tehnologijom, došlo je vreme da se ide korak dalje. Serija seminara i kurseva za nastavnike u 2003. godini podrazumevala je solidno početničko znanje učesnika i ponudila im napredni program – problematiku predavanja, organizacije vežbi i samostalne upotrebe novih programerskih tehnologija na primeru programskog alata Borland Delphi. Polaznici seminara bili su nastavnici računarstva iz 50 škola širom Srbije.
Kao i sve informatičke tehnologije, moderno programiranje neizostavno sa sobom donosi promene. Ove promene su sa jedne strane vezane za promenu alata i metoda koje se koriste u samom procesu programiranja, ali su još bitnije promene u metodologiji učenja, projektovanja i izrade programa. Trenutno vodeća tehnologija, prilično zanemarena u nastavi programiranja u našim školama, je objektni model. Ovaj model, prisutan duže vreme, poslednjih godina doživljava ekspanziju, pojavljivanjem čitave palete proizvoda i alata koji ga podržavaju, od korisničkih programa do programskih jezika i baza podataka.
Jedan od lepih primera implementacije predstavlja proizvod američke kompanije Borland – Delphi. Ovo razvojno okruženje bazira se na objektnoorjentisanom jeziku Object Pascal. Korišćenje Pascala kao jezika izbora za učenje programiranja je bio presudni faktor za preporuku korišćenja upravo ovog alata, a uzeta je u obzir i činjenica da se Delphi paket (u verzijama 1.0 - 4.0) i ranije koristio u redovnom školskom programu.
Prvi deo seminara bio je posvećen objašnjenju teorije samog objektnog modela sa primerima svih njegovih ključnih osobina – od apstrakcije, preko različitih načina nasleđivanja do polimorfizma, uz upotrebu pažljivo probranih primera. Ovo čini osnov razumevanja tehnologije i pokušali smo da ga prezentujemo na način pogodan za brzo usvajanje, ali i kao primerpreporuku kako takav model predstaviti nekome ko se prvi put susreće sa problematikom. U okviru ovog bloka učesnici seminara upoznati su sa još jednom novom tehnologijom – programiranje upravljano događajima (event-driven programming), a što proističe direktno iz objektnog modela. Objektno-orijentisano programiranje u sprezi sa vizuelnim programerskim alatima, kakav je Delphi, umnogome olakšava i ubrzava razvoj korisničkog interfejsa aplikacije, koji se kreira po wysiwig metodi.
U preostalom delu seminara metodama direkne prezentacije i praktičnog rada i vežbi, obrađen je postupak rada u okviru interfejsa Borland Delphi okruženja na primerima kreiranja konkretnih aplikacija - od jednostavnih do baza podataka i multimedije.
Jedan od predavača na seminaru bio je i Milan Todorović, vlasnik i direktor preduzeća Mikrokom, ovlašćenog Borland distributera za SCG, i koji je iskusni i sertifikovani Borland programer.
Učesnici su bili vrlo zadovoljni, zainteresovani i aktivno su učestvovali u radu, sa željom da što pre isprobaju i u svojim školama primene stečena znanja.
Pored ovog seminara, organizovano je i nekoliko seminara sa temom organizacije i funkcionisanja škoskih računarskih kabineta, odnosno računarskih mreža i seminari na temu operativnog sistema Linux. Seminari su učesnike upoznali sa tehnologijama računarskih mreža i osnovama njihovog uspostavljanja i administriranja, kao i alternativom za Windows OS u domenu upotrebe za radne stanice i kao vrlo upotrebljivog servera za školski intranet

fizičari se igraju

U 2003. godini su održana dva seminara za nastavnike fizike sa zajedničkom temom "Školska laboratorija za fiziku". Prvi je aprilu prošle godine organizovan u saradnji sa Društvom fizičara Srbije, tj. Komisijom za opremanje školskih laboratorija DFS. U to vreme, kada su semiminari za stručno usavršavanje i sertifikati nešto značili, prijavljenih za seminare je bilo značajno više od raspoloživih mesta u Petnici. Svi su hteli na taj laboratorijski seminar, ali je broj mesta bio ograničen na 25, tako da je bilo dosta onih kojima smo se morali izviniti zbog popunjenog kapaciteta. Kolege iz Društva fizičara su pripremile vrlo praktične teme uz puno demonstracija i jednostavnih eksperimenata. Jasno, ovakav koncept seminara se svideo svim učesnicima. Ono što je celom seminaru dalo posebnu draž je činjenica da su više od polovine predavača činili nastavnici osnovnih i srednjih škola, te je tako stvorena vrlo neformalna i konstruktivna atmosfera. Nastavnici su ovoga puta, faktički, imali priliku da kreiraju seminar sami za sebe, što se u našoj zemlji skoro nikada ne dešava. Iskoristili su je.
Naravno, sve se ovo dešavalo u onom kratkom periodu dok je izgledalo da se konačno otvorio prozor u kom se na Sistem da uticati i sa aspekta nastavnika. Koliko god predavanja bila interaktivna, učesnici seminara su hteli više. Ovo je konačno bila prilika da se ideje i sugestije za bolju nastavu fizike podele sa kolegama i nikome nije padalo na pamet da je propusti. Iako je dosta toga izgledalo kao simpatična reminiscencija ili žal za samoupravljanjem, ipak je problem o kome najozbiljnije valja povesti računa brzo isplivao na površinu – nepostojanje funkcionalne informacione mreže nastavnika fizike koja bi ne samo distribuirala informacije o seminarima, resursima i knjigama koje su u trendu već i pružala onu osnovnu i najznačajniju povratnu spregu pokušajima iz Beograda da se ne baš suptilno menja kompletno obrazovanje menja bez učešća neposrednih prosvetnih proizvođača.
Drugi seminar, u septembru 2003, koji je svakako pao izvan pomenutog prozora, beše sličnog sadržaja i karaktera uz napomenu da je njegovu okosnicu činio predavačko-demonstratorski one-man-show Ivana Vasiljeviča, neumornog entuzijaste i iskusnog profesora fizike iz Gimnazije u Smederevskoj Palanci. Kolega Vasiljevič je prikazao kako se složeni ogledi mogu izvesti opremom i sredstvima koja se lako improvizuju bez potrebe nabavljanja specijalnih učila i opreme. Čini se da su nastavnici i ovoga puta bili više nego zadovoljni

sida na udaru petnice

Kada su mi kao učeniku nastavnici, a kasnije profesori pričali o školi kao obrazovnoj ali i vaspitnoj ustanovi (naročito kada bih napravio neki nestašluk), nisam sasvim jasno shvatao o čemu oni to govore. Ta priča se uglavnom odnosila na more besmislenih pravila i njihovo slepo izvršavanje. Danas bogatiji i skustvom u radu sa profesorima srednjih škola i njihovim učenicima kroz seminare u ISP, ubeđen sam da mnogi (čast izuzecima!), i danas nemaju jasnu sliku šta se podrazumeva pod vaspitnom ulogom škole. Autor ovog teksta ne misli da je on taj koji jedini vidi dovoljno daleko , ali bi voleo da podeli iskustvo koje je stekao kroz nastavničke seminare na programu bio-medicine u ISP posvećene ovoj problematici.
Svako vreme nosi svoje breme, te izazovi koji danas stoje pred nastavnicima u njihovom radu kudikamo su složeniji nego ranije. Vaspitna uloga škole bi stoga neminovno morala da pretrpeti ozbiljne reforme. Na poluzi koja je opterećena ovim problemom tačku oslonca bi trebalo da predstavljaju zajednički roditelji i nastavnici, a nikako deca. Iskustvo mi govori da to nažalost često nije tako. Prebacivanje odgovornosti između škole i roditelja kada se pojavi neki problem je, čini mi se, pogrešna praksa koja je danas široko rasprostranjena. Ipak nastavnici koji su se profesionalno opredelili za stalno usavršavanje sve više ovom zadatku pristupaju ozbiljno i odgovorno.
Jezgro problema predstalja nepostojanje jasne ideje medju profesorima i učenicima o tome šta je to zdrav đak. SZO (Svetska zdravstvena organizacija) definiše zdravlje kao “stanje potpunog fizičkog, mentalnog i društvenog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili slabosti."
Kao što se da videti održavanje kvaliteta zdravlja, posebno zdravlja dece (učenika), svakako predstavlja težak zadatak. U njegovom rešavanju podjednaku ulogu i maju država, nastavnici, roditelji i deca. Ovo nije nimalo lako. Sekundaran, po vremenu javljanja, ali ne po značaju, je problem vezan za edukaciju učenika o rizičnim oblicima ponašanja; strogo uzev, jasne granice gotovo i da nema.
Danas kada je anti-zdravlje trend, deo imidža mnogih društvenih kategorija, borba protiv narkomanije, prevencija polno prenosivih bolesti (na prvom mestu HIV-a) i drugih rizičnih oblika ponašanja, predstavlja borbu licem u lice tj. totalni rat. Poslužio bih se ovde sloganom SZO-a za daleku 1988. godinu, koji najbolje odslikava moje iskustvo vezano za ovaj problem: "Health for all-all for healht".
U leto 2003. godine Istraživačka stanica Petnica se uključila u veliki nacionalni program prevencije HIV/AIDS i to u oblasti gde je procenjeno da Stanica može učiniti najviše – u uvođenju novih nastavnih sadržaja i obuci nastavnika za njihovu realizaciju. U septembru i oktobru iste godine u Petnici je organizovano sedam seminara sa zajedničkom temom “Obrazovanje i vaspitanje za zdravlje” Seminare su obuhvatili 177 nastavnika srednjih škola iz svih krajeva Srbije. Izbor škola je obavilo Ministarstvo prosvete i sporta na osnovu procene o spremnosti ustanova da prihvate inovirani nastavni program zdravstvenog obrazovanja za koji u dosadašnjoj domaćoj školskoj praksi nije postojao poseban predmet (ali ni dovoljno izražena zainteresovanost).
Od blizu četrdeset pozvanih gimnazija i srednjih stručnih škola, najveći deo se odazvao i poslao nastavnike spremne da se upoznaju sa novom oblašću rada ali i sa novim metodama i pristupima nastavi u ovoj prilično osetljivoj oblasti. Podsetimo se samo da je u poslednjih pola veka bilo nekoliko neuspešnih pokušaja uvođenja seksualnog obrazovanja u nastavu, što je po nekim temama i sadržajima vrlo blisko problematici prevencije širenja HIV/AIDS. Trodnevni intenzivni seminari su obuhvatali niz predavanja i radionica sa ciljem da nastavnike približe najboljim tehnikama rada sa učenicima.
Tim predavača se posebno usmerio na problem vezan za prevenciju bolesti HIV-a, i edukaciju o rizičnim oblicima ponašanja s tim u vezi. Seminare su vodili Prof. dr Viktorija Cucić sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, Dr Aleksandar Dujić, doajen među stručnjacima u ovoj oblasti, mr Dragan Ilić i mr Mila Paunić iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenata, dr Slavoljub Panić, iskusni stručnjak iz Doma zdravlja Čukarica i Jelena Ćurčić, trener u oblasti vršnjačke edukacije.
Generalno gledano, iskustva su više nego pozitivna. Nastavnici su sa puno entuzijazma pristupili analizi izrazito aktuelnog problema, često uočavajući propuste u sopstvenom dosadašnjem radu. Dobro osmišljene radionice omogućile su polaznicima da kroz igru uloga sagledaju problem iz perspektive učenika. Ovakav pristup mnoge je zainteresovao za primenu sličnih edukativnih tehnika i u drugim nastavnim aktivnostima u školi.
Seminari su nedvosmisleno ukazali koliko su nastavnici često prepušteni sami sebi u situacijama čija delikatnost svakako zahteva koordinisani rad mnogih službi. Ugroženo zdravlje deteta, hendikepiranog, obolelog od HIV-a ili neke druge bolesti, primitivno i nedopustivo u našem društvu se često tretira kao teret koji treba skloniti u stranu, zaboraviti. Ne smemo dozvoliti da nam neznanje i strah bilo koje vrste određuju ponašanje prema drugima.
Tokom seminara pripreman je i poseban instruktivni materijal namenjen uvođenju ove tematike u škole, što svedoči o ozbiljnosti pristupa i želji da ova oblast čvrsto i uspešno zaživi u domaćoj školskoj praksi. Učesnici su imali priliku da neposredno komentarišu i dorađuju ovaj materijal čineći ga, na neki način, jednim od prvih udžbenika koji je kreiran grupnim angažovanjem nastavnika.
Zahvaljujem se članovima Nacionalnog komiteta za borbu protiv AIDS-a, nastavnicima i svim kolegama angažovanim na ovom projektu, što su i mali hrabrosti i upornosti krenuli putem ostvarenja motoa Svetske zdravstvene organizacije "Zdravlje za sve i sve za zdravlje"

teacher training

In another article, Srdjan Verbić, a head of Department of Physics, presented two training courses for school-teachers organized in 2003 with the common title School Physics Laboratory. It means that participants had a chance to see many new interesting experiments, practical experience in internal organization of Physics lab, and demonstrations of some new equipment and devices that can much improve the existing (very poor) situation in Serbian schools . The first course has been organized in collaboration with the Serbian Physical Society and the focus of second course was improvisation, i.e. how to make a functional equipment and demonstration sets with no money and no special instruments.

Petnica Science Center took successfully part in a complex National program of HIV/AIDS prevention where incorporation of new health education into a national school curricula was an important goal. A set of 8 training workshops covering almost 200 teachers from 70 schools has been organized in September through November 2003 in Petnica as a result of co-operation between the PSC and the Yugoslav Association for Prevention of AIDS. Aleksandar Obradović here explains the structure, goals, methods, and results of these courses and workshops