brainstorming

Ipak, bolje bi bilo reći "mesto Petnice uz reformisanu školu"... No, urednici, čik izaberite predlog i pozabavite se padežom. "U" ili "uz" ("uz" implicitno podrazumeva "van") pitanje je koje se vuče od osnivanja Stanice; no u prosvetnoj, pre svega pedagoškoj, javnosti u središtu pažnje je bio hipotetički predlog "umesto". Dakle hronično pitanje je bilo da li je Petnica ogledalski odraz loše školske prakse. To bi značilo da, kada se jednom domaća školska praksa bude pro-menila (na bolje, naravno), neće više biti potrebe za postojanjem Petnice, jer će škole zadovoljavati sve potrebe zahtevnih učenika, pa oni neće morati da utehu traže na drugim mestima.

Razmotrićemo zato ovde dva pitanja. Prvo je pitanje da li bi škola, postojeća ili reformisana, uopšte trebalo da se bavi onim čime se bavi Petnica. Drugo je pitanje da li bi Petnica, sadašnja ili neka buduća, trebalo da se bavi onim što jeste posao škole, sadašnje ili reformisane.
Čime se to bavi Petnica? Jednostavno rečeno, bavi se delimičnim zadovoljavanjem interesovanja učenika za informacijama i iskustvima (prevashodno u domenu nauke,) koje su iznad/izvan nivoa koje im realno pruža škola. Naivni čitalac će se brzo dosetiti da obavi jednostavnu ekstrapolaciju: ako jedan od elemenata razvoja škole jeste da povećava nivo (obim x kvalitet) informacija koje pruža učeniku (naravno uz alate kako da deo tih informacija više ili manje trajno usvoji/zapamti/nauči), onda bi se moglo razumno očekivati da će škola u jednom trenutku dostići nivo "intelektualnih usluga" koje pruža Petnica i time obesmisliti razloge za postojanje Petnice (ako razloge socijalizacije zanemarimo, jer ih mogu obaviti druge institucije ili aktivnosti).
No, tu se i krije greška. Zapravo često se zanemaruje činjenica da prosečna škola postoji radi prosečne dece, dakle dece koja ukupno imaju veoma širok spektar interesovanja, aspiracija i mogućnosti, samim tim da podizanje "nivoa intelektualnih usluga" u školi mora pratiti širok deo ovoga spektra. Drugim rečima, škola mora ulagati napore i sredstva u podizanje nivoa obrazovanja i angažovanja učenika i u muzici, i u fizici, i u sportu, i u društvenom radu, i u stranim jezicima itd. To će od škole zahtevati država, lokalna sredina, roditelji, privreda i mnogi drugi koji učestvuju u odlučivanju o njenom razvoju. Front je širok i razvija se u vremenu kao i u širinu (nove oblasti) i u dubinu (kvalitet i intenzitet nastave). Škola je, pak, omeđena konačnim brojem učenika i konačnim brojem nastavnika, prostorija, opreme. Iz toga proizilazi da tempo razvoja škole nikada neće moći optimalno da prati tempo razvoja društvenih potreba ili nivoa naučnog, tehnološkog i kulturnog znanja. Ni jedna škola u svetu to ne postiže i nije realno očekivati da će kod nas biti drugačije. Malobrojne škole koje rade sa usko selektovanim učenicima suočavaju se, pak, sa drugom stranom istog problema: one moraju (od njih se zahteva) da dostignu nivo dubine intelektualne ponude u odgovarajućoj uskoj oblasti ali na uštrb širine, jer je produkt resursa (ljudi, prostor, oprema, vreme) i u tim školama jednako konačan kao i u prosečnim školama.
Zato će obema kategorijama škola, ukoliko budu odlučile da se savesnije posvete zadovoljavanju potreba idealizovanih ili realnih učenika, sve više i više odgovarati da se u nastojanju za uspešnijom realizacijom obrazovnog procesa oslanjaju i na usluge "vanškolskih" partnera i programa. To je mnogo racionalnije i jednostavnije nego se opterećivati široko postavljenim poduhvatima koji lako mogu da uguše dostignute kvalitete.
Petnica nije nematerijalni anđeo pa da bude oslobođena prokletstva limitiranog resursnog produkta. No, Petnica ima kapacitete za nepunih 0.2-0.3% učeničke populacije i u tom uskom segmentu ima mogućnosti da razvija sasvim solidne domete u pogledu dubine zahvata u učenička interesovanja i potrebe. Na geografskom prostoru na kome radi, Petnica opravdava svoje postojanje, jer je taj tanani procenat ipak par hiljada mladih, dok bi isti procenat u školi predstavljao 2-3 učenika, što ni u najelitnijoj školi ne opravdava velika ulaganja u kadrove, opremu, prostor i drugo. S druge strane, Petnica ima fleksibilnost i slobodu programskog razvoja u meri u kojoj to državna, iz jednih razloga, a privatna škola iz drugih razloga, veoma dugo neće moći dostići. Jednostavno, u školama se usklađuju potrebe i zahtevi različitih grupa korisnika (društvena sredina, lokalna ili šira, osnivači, potecijalni poslodavci, sindikati zaposlenih, roditelji) i to tako i valja da bude, dok je Petnica nezavisna organizacija koja ne mora svakoga za sve da pita, a i to tako valja da bude.
Škola, dakle, ne bi trebalo da se bavi onim čime se bavi Petnica, jer nema potrebe a ni mogućnosti da se time bavi. Ovo nikako ne znači da bi škola trebalo da prestane da se bavi svojim za nauku najdarovitijim učenicima, jer, eto, postoji Petnica koja će se time baviti. Podrška kreativnim, visoko motivisanim i najuspešnijim učenicima nije samo bazično etičko pitanje, već će uvek ostati najbolja reklama za kvalitet škole u celini (ali, pazite, i maska za nedovoljan rad sa đacima koji ove kvalitete u dovoljnoj meri nemaju).
Hajdemo sada na drugo pitanje. Da li bi Petnica trebalo da se razvija u smeru škole, tj. da li bi ideal Petnice trebalo da bude nekakva "nacionalna škola za talente"?
I na ovo pitanje odgovor je negativan i do njega se, takođe, može doći određenom dedukcijom. Važna razlika između škole i Petnice je, pre svega, u formalnosti. Škola je formalna obrazovna ustanova, što znači da u njoj vladaju unapred postavljeni standardi i procedure, e da bi se kao rezultat mogao pojaviti formalan dokument (svedočanstvo, diploma) koji dokazuje da je polaznik ovladao određenim, precizno propisanim, veštinama, znanjima ili iskustvima, te da se odgovorno može baviti nekim daljim poslovima kao što su rad ili dalje obrazovanje. Kako god se škola bude razvijala i reformisala, u narednih najmanje dvadeset do trideset godina ovo će ostati postulat. Konkretna škola, bila privatna ili državna, neće moći sama postaviti svoj nezavisan standard i izdavati svoju nezavisnu diplomu očekujući da će te standarde i tu diplomu bezrezervno prihvatiti udaljeni poslodavac ili udaljena viša obrazovna ustanova. (Ovo "udaljena" je važno, jer se u savremenom društvu veoma ubrzava geografska i ne samo geografska pokretljivost pojedinca i rapidno se smanjuje prostor za postojanje lokalne škole, mada ostaje prostor za neke lokalne forme ekonomije i politike).
Standardi koji utvrđuju validnost diploma (sertifikata) jesu kompromis u pogledu savremenosti i kvaliteta, jer moraju omogućiti važenje i primenljivost na velikom broju ustanova koje nužno rade u različitim uslovima. To znači da ti standardi a priori moraju uvažiti nekakvu srednju meru dostižnih kvaliteta i moraju računati na određeno kašnjenje za pomacima u nauci, tehnologiji, kulturi i društvenom životu, kako bi se stiglo da se ta dostignuća prevedu u jezik standarda obrazovanja realno primenljivih u realno postojećim školama. Što je veći broj škola u kojima bi takvi standardi morali da se primenjuju, odnosno što je veća razlika između zatečenih i novih standarda, time je nivo kompromisa i kašnjenja nužno veći.
Stanica kao usamljena institucija ima slobodu da može sama sebi postavljati standarde, a time i bitno smanjiti ove kompromise i skratiti vreme implementacije, te smanjiti vremenski raskorak između fronta naučno-tehnoloških i kulturnih promena i fronta nastave (informisanja polaznika o ovim promenama).
Zato Petnica nema interes da se transformiše u školu, jer bi time izgubila tu slobodu i nužno bi se morala uklopiti u kompromisne standarde. Dodatni razlog za ovo je i u činjenici da Stanica svojim programima relativno lako obuhvata tih par promila populacije, jer njima nije problem da napuste svoje škole i porodice na nekoliko dana. To ne bi više bilo tako lako ako bi se od tako visokoselektovane populacije očekivalo da se presele na par godina u neku Petnicu, Beograd, Valjevo ili bilo gde. Petnica kao škola bi zato morala računati sa nižim pragom selekcije, a time i na opadanje u kvalitetu svojih programa koji dobrim delom upravo zavise od kvaliteta polaznika.
S druge strane, ni škola nema interes da Stanica postane škola, jer bi izgubila potencijalno dragocenog partnera u komplementaciji obrazovnog procesa i dobila oštrog rivala.
Međutim, Petnici jeste u interesu da se na “domaćim prostorima” i u regionu pojavljuju razni tipovi elitnih i eksperimentalnih škola koje će biti deo obrazovnog sistema svoje zemlje. Taj interes je prosta posledica potrebe za kvalitetnijom identifikacijom i selekcijom darovitih učenika, kao i za postojanjem boljih mogućnosti za zadovoljavanje dela njihovih interesovanja i potreba kontinuirano u školama koje redovno pohađaju.
Školski sistem, pak, ima jak interes da Stanica ostane nezavisna i slobodna, jer se time znatno proširuje front istraživanja savremene obrazovne prakse, obogaćuju raspoloživa domaća iskustva od kojih se jedan deo uvek može uspešno prenositi u škole i ugrađivati u nove obrazovne standarde. Stanica je ovde, prosto izviđač koji ide ispred fronta i ispituje neosvojenu teritoriju šaljući dragocene podatke "snagama u pozadini". Naravno, obrazovni sistem ima interes da razvija veći broj sličnih nezavisnih institucija u različitim delatnostima ili prostorima obrazovanja, jer time upotrebljiva kvalitetna iskustva progresivno rastu. Najmanje mudro bi bilo prosto kopirati Petnicu (pojava koja je tokom poslednje dve decenije zabeležena u preko trideset slučajeva, po pravilu bez uspeha), jer se time čine dve greške. Prva je da se obara kvalitet rada u oblastima koje bi identično pokrivali ovi centri, jednostavno samo zbog snižavanja praga selekcije u nastojanju da se popune kapaciteti.
Druga greška je u nedostaku volje i snage da se formiranjem drugih institucija pokriju prostori koji su u Petnici ostali nepokriveni a koji su jednako značajni i atraktivni. Takvi prostori su umetnosti, jezici, tehnika i tehnologije, pa čak i sport za koga se veruje da je dovoljno pokriven, a što nije tačno.
Takođe, ostaje izazovan prostor formiranja komplementarnih ustanova koje bi obezbedile uslove za intenzivnije angažovanje mladih u raznim oblastima nauke i društvenih aktivnosti ali na lokalnom planu ili u radu sa mlađim uzrastom (osnovci). U Srbiji sigurno postoji potreba za barem dvadesetak takvih centara gde bi se mladi mogli nesmetano okupljati u slobodno vreme okruženi probranom literaturom, računarskim resursima, opremom za raznovrsne vežbe i istraživački rad.
Bilo kako bilo, Srbiji nedostaje mnogo toga. Reforme su tek na pragu i to ne samo u obrazovanju. Biće tu i lutanja i promašaja, ali će front promena da se kreće napred ka orijentirima koje postavlja razvijeno okruženje. Ni za Petnicu neće biti pametno ako se uspava na lovorikama i prestane da traga za izazovima sopstvenog usavršavanja i razvoja.

brainstorming

petnica vs. school

Is there any reason for existence of the Petnica Science Center after Serbia makes new reformed and much better schools?

Actual director of the Petnica Science Center Vigor Majić discusses possible impacts of expected new reform of Serbian education system on the role and programs of the PSC. He analyzes the structure and functions of public schools and points their relative and absolute limits. Here, he answers two questions: will the PSC become obsolete when public schools in Serbia reach certain level of teaching and functional quality (especially in Science Education), i.e. when schools reach the level of actual PSC's programs, and, the second question, is the best future for Petnica Center to become an "elite science school" with regular students and teachers.
Although Petnica Center is very well accepted and supported by dominant majority of Serbian (and not only Serbian) schools, many time in the past state educational administration had tried to explain the success of "Petnica experiment" through "temporary weakness" of public schools. They closed eyes for the fact that similar programs exist in rich and developed countries where public schools are well equipped (and teachers are much better paid). Anyway, there are some real limits in improvement of schools. One of such limits is the fact that Petnica carefully selects less than a single percent of secondary-school students and it is obvious that with such students one can perform educational activities inapplicable for average population. But, the philosophy of Petnica Center is that for these young people is much better to participate in short-term "elite out-of-school" educational programs and to stay in their regular schools in "mixed micro-society" practicing social links with friends and colleagues with various fields of interests and inclinations, than to live almost isolated in regular "elite schools" surrounded with people of similar narrow talents without precious social experiences.
Proving that neither public, nor private schools are able to design internal "social and functional environment" similar to "inspirative atmosphere" of the PSC, Vigor Majić also points that independent position of the PSC enables it to be highly flexible and improves its programs permanently. This is impossible for regular school either public or private, at least because of "demands of certificate/diploma strandardization" where some compromises are necessary. Being independant and unique at national/regional level, and keeping "high-threshold selection", Petnica Science Center has fantastic opportunity to develop highly prestige programs, teaching methods, and to test new techniques in teaching Science. Some of these programs and methods must always find way to be transferred and practiced within regular schools. This is the reason why Serbian school system needs the Petnica.