U martu 2010. na Vajcmanovom institutu u Izraelu održan je The Shalheveth Freier Physics Tournament. Ovaj turnir okuplja nacionalne timove srednjoškolaca koji se takmiče u pravljenju i otvaranju sefova jednostavne konstrukcije, ali sa neobičnim i „duboko-naučnim“ principom rada. Kao prethodnica učešća Srbije, gosti ovog takmičenja su bili Nemanja Đorđević i Srđan Verbić. Turnir je zapravo bio samo povod da se naši izaslanici upoznaju sa bogatom izraelskom ponudom vanškolskih naučno-obrazovnih aktivnosti od strane institucije sa kojom Stanica u Petnici preko dvadeset godina razvija bogatu saradnju.
Izrael je zemlja koja je po broju stanovnika približno iste veličine kao Srbija. Školski sistem, ako je verovati PISA rezultatima, nije ništa bolji od našeg. Naučna pismenost petnaestogodišnjaka je na istom, nezavidnom nivou. Kvalitet škola se, isto kao i kod nas, drastično razlikuje od okruga do okruga, kako god da se ti okruzi zovu na hebrejskom. Reklo bi se gotovo ista priča kao kod nas. Međutim, nije. Odrasli Izraelci svako malo osvoje neku Nobelovu nagradu. Naučni uticaj Izraela je neuporedivo veći nego uticaj Srbije. Istraživačko pitanje kojim su se Nemanja i Srđan bavili sada se već samo nameće – Kako zemlja sa obrazovnim sistemom koji je daleko od impresivnog, sa društvom u kom ziloti raznih fela imaju značajan udeo, a da ne pominjemo permanentno ratno stanje, uspeva da stvori okruženje u kom nauka cveta? Odgovor ne znamo, ali znamo da taj fenomen nije posledica jednog genijalnog i majstorski izvedenog trika. Naprotiv, postoji mnoštvo malih trikova koji nauku približavaju običnim ljudima i koji je čine razumljivom, bitnom i cenjenom. Kod nas, ono što se od nauke nauči do kraja osnovne škole, to je sve. U Izraelu, čini se, tek tada počinje ozbiljno učenje.
Pre svega, spektar vanškolskih aktivnosti je vrlo širok: sve od poseta lokalnim muzejima i čatovanja sa vršnjacima na temu nekih zadatka iz matematike do učešća na programima NASA. Sve je to deo redovnih aktivnosti naučnih edukatora i malo šta se prepušta slučaju. Pri tom nisu samo tinejdžeri ciljna grupa. Postoje isto tako ozbiljni programi naučnog obrazovanja npr. za roditelje, izbeglice, beduine ili za žene iz konzervativnijih sredina. To je nauka za sve, uvek i svugde.
Sam Vajcmanov institut je ogroman kompleks u kom ima svega, pa čak i drugih instituta. Programe za rad sa učenicima i nastavnicima teško je prebrojati. Petnička ekipa pokušala je da se upozna temeljno sa aktivnostima programa Youth@Science i Clore Garden of Science, koje je do skora vodio Zvi Paltiel (na slici ispod), a koje je pokrenuo Moše Rišpon (na slici iznad), veliki prijatelj Petnice i ljubazni vodič kroz istoriju ovih programa.
Poseta je kompletirana posetom centrima u Jerusalimu koji bitno dopunjuju sliku vanškolske nauke u Izraelu: Bloomfield Science Museum i Belmonte Science Center for Youth. Ovaj drugi centar je svakako organizacija koja po svojim aktivnostima najviše nalikuje Petnici. Ima mnogo toga zajedničkog sa ISP, ali ih odvaja jedna veoma važna okolnost. Belmonte nikada ne mora da razmišlja od kojih će para da pravi programe u sledećoj godini. Nad njima uvek bdi prebogata filantropska Jerusalim Fondacija. Uprava fondacije je odavno prepoznala da je Belmonte za ovaj grad i celu državu strateški značajna institucija. Nesumnjivo, prioriteti države koja vidi dalje od svog nosa nisu isti kao i za one kratkovide. Posledice takvih odluka mogu lepo da se vide na primeru bruto nacionalnih proizvoda.