Svako će vam ispričati svoju priču, onako kako je čuo od roditelja i rodbine. Tražiće brojne razloge za ovo i ono, na sebi i u sebi. Genetika tu baš zgodno dođe, naročito ukoliko je ne zna baš dovoljno. Činjenica je da svi na svet dolazimo na isti način, neko sa više a neko sa manje entuzijazma. Može se desiti da me neko pogrešno shvati i optuži za metafizičke špekulacije o epigenetici, a ipak sve što vam ja ili bilo ko drugi može reći o životu je čista špekulacija i nagađanje. Jedno je sigurno, na kraju svi završavamo na isti način, sa manje ili više stila. Možda vam i ovo ne zvuči baš poetski i uzvišeno. Ako je tako, onda se svakako zapitajte šta zapravo znate o životu?

druga strana epidemije
novog gripa ili kako spojiti
pandemiju i zdravstveno
obrazovanje

Ono što od početka prati naše zdravstveno vaspitanje je stalno prisutni strah od bolesti. Ljudsko društvo u celini pratilo je put uspostavljanja dinamičkog ekvilibrijuma između mikroparazitizma, u formi uzročnika infektivnih bolesti, i makroparazitizma, krupnih predatora, među kojima se upravo čovek izdvaja kao najmoćniji. Izazovi naseljavanja novih geografskih prostora u prvoj meri bili su određeni upravo sposobnošću da se prilagodimo specifičnom mikrobiološkom profilu terena. Dok se u Mesopotamiji, Egiptu i u dolinama velikih reka pojavila potreba za uspostavljanjem složenog birokratskog aparata u cilju ostvarenja pokušaja pre-industrijske masovne agroproizvodnje, ljudsko društvo se susrelo sa nejasnim, opasnim, često fatalnim problemom. Opstanak je zavisio od uspeha da se postigne dovoljno velika populacija koja može da kompenzuje mortalitet. Ruku na srce, ovako složene epidemiološke procene i danas je teško napraviti, a osim toga ljudi nisu baš skloni da veruju procenama zasnovanim na velikim brojevima. Na primer, čak i danas, većini nikako nije jasno da je smisao primene neke od preventivnih mera, recimo vakcinacije u opštoj populaciji, smislen samo ukoliko je dovoljan broj ljudi pokriven ovom merom.
Zanimljivo je da su naši preci, koji sigurno nisu znali ništa o vakcinaciji, osetili prirodu problema, i sa njim se nosili najbolje što su mogli. Nama je preneto to iskustvo u formi različitih polumitskih i narodnih predanja. Međutim, nekako slučajno se potkrao mali propust koji se ogleda u tome da je naš genetski predak „zaboravio”, jer možda nije bio sposoban da to uradi, da nam prenese posmatračko iskustvo nastalo u borbi sa izazovima okoline. Mada je u nekim društvima, i to ne slučajno kod onih koja su uspela da uspostave relativno stabilnu ravnotežu između mikro- i makroparazitizma, taj princip dobio filozofsko-religijski status, a zdravi životni stilovi negovani su kao kulturni obrazac ponašanja. Na primer, da li ste se nekada zapitali ko su zapravo bili Pitagorejci? U potrazi za materijalizacijom pitagorejskog principa parova suprotnosti, Empedokle i njegovi sledbenici uticali su na to da se parovi pitagorejskih elemenata: zemlja, voda i vazduh, vatra, kao i cela filozofska struktura pomeri sa kosmosa na čoveka, pojedinca. Razvoj demokratije, Periklovi uspesi i sl. doprineli su da se pripremi plodno tle za pojavu Hipokratove medicine i njenih sledbenika. Konačnu formu principa zdravlja viđenu očima Pitagorejaca predstavlja harmonija četiri telesne tečnosti, analoga elemenata, dok bolest predstavlja gubitak te ravnoteže. Ovaj progresivni način mišljenja, iako neprecizan, čini postulat savremene zapadne medicine. Mada je tokom srednjeg veka shvatan bukvalno i banalno, upravo ponovna isčitavanja i testiranje Hipokratovih zapisa od strane Galena, Vesaliusa i konačno samog Dekarta, biće putokaz za razumevanje fiziološke prirode čoveka i principa homeostaze koji će se definisati mnogo kasnije.
Treba naglasiti da je pokretač elite zapravo bila ideja da se bolest može pobediti, obuzdati, ukloniti iz društva. Razvojem medicine, i pored zadivljujućih rezultata, zbog ukorenjene mitske predstave o bolesti i zdravlju kao sukobu dobrog i lošeg, vera u sopstveni sud, strpljenje i disciplinu nestali su pred osećajem straha, beznađa i očaja. Nekada sam sklon da poverujem da je to na neki način bio osvetnički čin obrazovane elite prema pučanstvu od kojeg je potekla, jer imati moć nad znanjem je moć u apsolutnom smislu, dakle i moć nad samim životom.
PARADOKS
Nigde pitanje pedagoških vrednosti i oblika ponašanja nije toliko važno kao u slučaju zdravstvenog obrazovanja. Čini se da je ovo pitanje za savremene pedagoške teoretičare previše komplikovano i da je namerno skrajnuto, ili u potpuni apsurd po principu – sve je to kućno vaspitanje, što je glupost par excellence, ili toliko banalizovano da mu je dodeljen mizerni status nastav-ne jedinice.
Tu ima nekoliko važnih detalja. Prvi, i svakako najbitniji, tiče se osnovnih principa, i predstavlja potrebu za konstantnim sagledavanjem svih relevantnih pitanja u realnim okvirima vremena i prostora. Ta pitanja neophodno treba posmatrati u svetlu generacijskih ili socio-kulturnih specifičnosti, ali jasno je da treba negovati razumevanje principa različitosti kao osnovno.
Drugi detalj, zapravo pre pitanje, tiče se pogrešnih koncepata obrazovanja i najčešće je u pitanju pedantna doslednost u apsolutno neopravdanoj potrebi da se birokratsko-normativni princip do kraja sprovede i u školama.
Dešava se da je jedan od osnovnih problema zdravstvenog obrazovanja nesposobnost da se na pravi način artikulišu realni problemi vezani za zdravlje i da se o njima otvoreno i kritički diskutuje. Da se učenicima, i to tokom celog procesa obrazovanja - od predškolskog do univerzitetskog, pomogne da prepoznaju rizike koji ih okružuju - ali ne samo u svojoj okolini već i, da tako kažem, u sebi. Tu dolazimo do svojevrsnog apsurda, jer čini se da o tome nema šta da se priča - zna se šta je zdravo. E pa, nije baš tako!
U složenom zdravstvenom sistemu, gde je lekar svakako najvažnija, ali i samo jedna od karika u nizu, osnovno pitanje, pitanje odgovornosti, na kojem počiva celokupni sistem poverenja u zdravstvenu struku i medicinsku nauku ipak bi trebalo, barem u izvesnoj meri, da se temelji na kompetentnom laiku. Jer pitanje zdravlja je pitanje svakog ponaosob. Kao i u drugim veštinama, sposobnost da se pažljivo i detaljno posmatra, kritički promišlja i zaključuje o sopstvenom telu i duhu, uči se kao uostalom i sve drugo.
KAKO (P)OSTATI DUGOVEČAN
Za početak hajde da preživimo pandemiju! U tome se sigurno slažemo, ali tu nastupaju problemi. Kako to da uradimo? I dok ste čitali ove redove mora da ste pomislili da sam mislio na svakog od vas pojedinačno, ali zapravo nisam. Mislio sam Mi kao ljudski rod. To je prva tačka od koje treba početi u razumevanju epidemija, da se tu zapravo ne radi o pojedincima već o velikim brojevima.

vakcinacija se do
danas potvrdila kao
jedina validna
metoda u prevenciji
virusnih bolesti

Mada se prvi dobro zabele-žen i opisan slučaj pandemije desio 1889. godine sa epicentrom u Uzbekistanu, i pri tome se veoma brzo proširio po Ervopi, Aziji i Americi, događaji iz 1918. godine pokazali su pravu prirodu ovog problema.
Američki vojni lekari su već početkom proleća 1918. godine u stacionarnim kampovima širom Amerike primetili pojavu veoma kontagiozne forme influence, ali tek su podaci iz Španije, u kojoj je tokom maja i juna meseca preminulo više miliona obolelih, ukazali na globalni karakter problema. Pogrešno, čak i perfidno lažno marketinško promovisanje, kao oblik vojne kampanje nemačke vojske, odnelo je mnogo dragocenog vremena i brojne živote. Tek kada se kompetentna naučna javnost na molbu, ili bolje rečeno pritisak, političke elite uključila u rešavanje problema, uspostavljen je kolikotoliko prihvatljiv oblik ponašanja većeg dela populacije. Njime se prvo ograničio, a zatim i prekinuo lanac infekcije. Za ove događaje može se reći da predstavljaju jedinstven slučaj u istoriji civilizacije – kada se koordinisanim aktivnostima brojnih naučnika i lekara celokupni proces upravljanja ljudskim i materijalnim resursima nalazio pod direktnom ili indirektnom kontrolom zdravstenih službi.
Važno je da se napomene da su rezervoari infekcije virusom za čoveka, kao uostalom i za sve ostale vrste na Zemlji, stalno prisutni. Karakter virusa je da se genetski rekombinuje sa DNK materijalom svojih domaćina, menja i mutira, ali tek prisustvo dovoljnog broja posebno susceptibilnih nosilaca, u određenim higijensko-sanitetskim uslo vima, čini plodno tlo za nastanak epidemije. Tome nas uče događaji, veoma slični po tipu uzročnika onima iz 1918. godine, koji su se desili u Aziji 1957. i 1968. godine.
Može se primetiti da iako se stvari dešavaju u jednom manje više konstantnom maniru, ne postoji trajno znanje ili poverenje u zdravstvene metode koje su se u najmanju meru pokazale sudbonosnim za preživljavanje. Luk, rakija, lekoviti čajevi i dalje, ne samo kod nas, čine okosnicu antimikrobne terapije. Na to bih dodao stalno prisutni strah od alternativne budućnosti, nastao kao posledica paranoje zbog izvitoperene predstave društva: vakcine u kojima se nalaze mikročipovi (X files), genetski modifikovani virusi (X files + Twelve Monkeys) itd. Međutim, činjenica je da je proces izrade vakcine danas u potpunosti automatizovan. Mogući su tehnički propusti, ali to zapravo samo pojačava potrebu za boljom kontrolom od strane kompetentnih osoba, ali i jačom edukacijom javnosti kao konačnog supervizora u pitanjima od javnog značaja. Vakcinacija se do danas nebrojeno mnogo puta potvrdila kao JEDINA validna metoda u prevenciji virusnih bolesti.
Mada ima i drugih, bizarnih primera.
U nekim zatvorenim zajednicama ideju spontane biološke imunizacije shvataju doslovce, na jedan krajnje vulgaran način. Organizuju se tzv. „flu parties”, na kojima se okupljaju cele porodice. Učesnici tvrde da se prenosom infektivnog agensa sa osoba sa blagom kliničkom slikom postiže kvalitetniji imuni odgovor. Za ovakve i slične primere može se samo reći da nemaju ama baš nikave veze sa raciom. Ako bismo se vodili njihovim kriterijumima, mogli bismo slobodno da tvrdimo da su npr. Hernan Kortez i Francisko Pizaro zapravo bili pre svega medicinski radnici na službenom radu na terenu, s obzirom da su sa svojom polu-piratskom ekipom najviše uz pomoć malih boginja gotovo istrebili Asteke i Inke.
Jasno je da ovakvi dramatični događaji imaju možda i najveći uticaj na ljude i angažuju naše pune kapacite. Ali nekako mi se čini da svi pravimo loš izbor i da u periodima „mira” ne primećujemo druge mnogo podmuklije forme epidemija, kao što su: gojaznost, kardiovaskularne i maligne bolesti.
A uvek ostaju brojna pitanja. Zašto medicina ne uspeva da usvoji opšti epistemološki stav o ključnim elementima prirode bolesti u opštoj polpulaciji? Da li je uopšte moguće da imamo potpunu kontrolu nad rizicima i da li su preventivne mere distribuirane na pravi način? Koliko je medicinska nauka sposobna da predvidi buduće zdravstvene izazove?
Za kraj par saveta. Spavajte najmanje sedam časova, u kontinuitetu. Redovno perite ruke. Hranite se skromno, češće uzimajte manje količine hrane. Unosite puno vode, ne bilo koje tečnosti, već H2O. Čitajte, promišljajte, zapitkujte i najvažnije od svega, osluškujte sebe.

[sci-literacy]

pandemy & education

Numerous research dealing with current health issues of general importance have shown that, in order to understand them well, it is necessary to properly engage the largest possible social community. The question of competency has long been the privilege of a small number of medical professionals and scientists. Today in the age of new pandemic risks, with the aim of prevention, it is clear that it is not enough to simply explain and formally recommend how one should behave in such circumstances, it is necessary that every individual is trained to recognize the potential risks on time and to respond to them in an adequate manner.
Although these facts have been known for a long time, there has been a lack of recognition for the need to include appropriate content in the school curricula. One can only guess whether society is negligent or only disinterested, since they are leaving the question of health education aside in an era of galloping viral epidemics, but also in the age of constantly present epidemics – such as obesity, cardiovascular and malign diseases. In this article, the author, dr Aleksandar Obradović, tries to view this problem by looking into two, by his opinion, key issues in the question of health education.
Responsibility, when we speak of health, is especially complex because it relies on man's innate feeling of fear of disease and death. Fear is a key issue, because this fatalistic view on life generates many misunderstandings and it often leads to wrong conclusions.
The second issue is the school system, which often leaves health education to the parents. With such a deafening multitude of contradictory information that surrounds us, it is unclear how much success young people and their parents have in the battle against the challenges they face.
The current AH1N1 pandemic is bringing many health education questions into the spotlight. When and how should we start educating students about health? How can we do more when it comes to questions of public interest?
It is clear that we will have to face the answers to these questions in the near future.