Petnica je tokom konačno minule 2009. godine imala silne probleme sa neodgovornim republičkim institucijama, ergo sa novcem, promocijom po školama i svim što uz to ide. Baš u to vreme, zbog prirode svog trenutnog posla, dobila sam priliku da Petnicu kakvu volim i poznajem, učinim delom TV serije za tinejdžere „Priđi bliže“. Ne zato što Petnica i petnički duh imaju neke veze sa srednjoškolcima kojima se moja serija bavi (prosečni), nego zato što mi se učinilo zgodno da Petnica dobije medijski prostor u udarnom terminu posle Dnevnika 2 na Prvom programu tzv. Javnog servisa. Mislila sam – ako reditelj serije, poreklom Valjevac, može da iskoristi RTS da bi barem u jednoj epizodi prikazao svoje voljeno Valjevo, onda vala i ja o istom trošku mogu da izdejstvujem i minijaturnu TV razglednicu Petnice. Petnica je makar važna za tolike srednjoškolce i može da privuče nove kojima će nepovratno promeniti život. O edukativnosti Valjeva kao turističke destinacije, već se može raspravljati. Nije tu moglo puno da se uradi u jednoj epizodi – odeljenje II razreda beogradske srednje škole, dolazi na ekskurziju u valjevski kraj. Usput posećuju i Istraživačku stanicu, čemu se jedini iskreno raduje odeljenski starmali inače polaznik programa Astronomije. Srednjoškolci su banuli u Petnicu sa svojim profesorima, razmileli se okolo, zgazili par bakterijskih kultura, ispipali astronomske filtere masnim prstima, prošetali se bibliotekom, laboratorijama, odslušali kratki eksplikativni govor lokalnog rukovodioca Astronomije (u tumačenju Luke Mihajlovića rukovodioca programa sada poznatog pod nazivom Biomedicina i sasvim slučajno mog dragog prijatelja)... Ukratko, obični, normalni srednjoškolci, bili su mal’ne uljezi u Stanici i svi su odahnuli kad se horda povukla ka pećini. (I u stvarnom životu i u seriji.) Tada nije bilo mnogo vremena da se pitam da li je to moglo drugačije da se izvede, ali to uostalom, nije ni važno. Važno je da me otad kopka pitanje – kako predstaviti Petnicu onima koji za nju nikada nisu ni čuli. U martu godine 2010. A.D. navršava se 8 godina mog petničkog staža. Daleko od toga da je to natprosečno dug staž - družim se s ljudima koji u Petnicu neprekidno dolaze već 10-15 godina, a da ne pominjemo imena koja su uzidana u Stanicu još od samih njenih početaka. No, dovoljno dugo sam tu da se sećam dana kada je na petničkom meniju bila popara, stara škola je stajala na svom mestu kao i stara, unikatna „pečurka“, dok bi Stanicom s vremena na vreme protrčali lokalni prasići. Pećina je bila samo pećina, bez ugostiteljskih pretenzija, a fabrika vode još nije praktikovala svetlosno zagađenje u zvezdanim noćima. S godinama, moji bliski prijatelji, od mlađih saradnika postajali su rukovodioci svojih matičnih programa, dok sam se ja zamlaćivala sa zaokretom profesionalne orijentacije koja me je odvela stazama mlađeg saradnika opšte prakse, sporadičnog deklarativnog meteoraša i dežurnog interesenta za par prvih Konferencija. Sve u svemu, mogu reći da petnički život, ljude i samu Petnicu volim i poznajem prilično dobro. Ali moje viđenje Petnice, sasvim sigurno se razilazi sa subjektivnim doživljajem ostalih. Drugim rečima, ambicioznije predstavljanje Petnice na TV ekranu, ličilo bi na ekranizaciju knjige koje svi poznaju i vole, a ona čak nije ni napisana. Pljuvačina po autoru je garantovana! Zaboravimo na trenutak tih bednih 15 već snimljenih minuta i zamislimo film... ne, ne... telenovelu koja je smeštena u Petnicu! I.. i... kroz 150 epizoda pratimo petnički život i ljude. Koliko bi tu bilo likova? Pa, iako tu ima 150 epizoda, sigurno ne bi baš mogli da pratimo sudbine svih fiktivnih petničkih polaznika. Recimo da pratimo po jednog polaznika sa svakog programa... To je fer, je l’ da? Ali opet... Moramo imati par glavnih likova. Sa kojih bi oni seminara bili? Već zamišljam gnevna lica polaznika i saradnika koji s pravom misle da bi njihov predstavnik morao da bude glavni junak ili junakinja. Ali dramaturgija je surov zanat i neko mora biti izdvojen. Čak i Moćni rendžeri imaju vođu, pa molim vas... Jedno od rešenja mogao bi biti neodlučni polaznik/ /ca koji isprobava sve seminare dok se ne odluči za pravi. Ali opet, koji je taj – pravi program? Ako scenarista, na primer, evo - ja, ima veće afinitete prema prirodno-matematičkim i računarskim naukama, eto problema sa prijateljima i kolegama sa ostalih programa. No, recimo da je glasanjem, demokratski, odlučeno sa kojih programa će biti glavni likovi. Ostaju silni drugi problemi. Zapleti. Poštovanje zakona termodinamike u krugu Stanice – da ili ne? Život i priključenije mlađih saradnika, tj. rukovodilaca – da li bi njihovo prikazivanje urušilo ono autoriteta što ga imaju pred svojim voljenim polaznicima? Da li je pedagoški prikazati šta se desi polazniku koji ne vrati knjigu u biblioteku? A tek šta čeka polaznicu koja uporno sedi na drevnoj TA peći? Da ne pominjem da bi prikazivanje (recimo fiktivnih) avantura riskantnog odlaska na jezero noću, sitne krađe kukuruza i šljiva usled jezive noćne gladi, bauljanja po pećini, romantičnog ćeretanja pod pečurkom dok ne svane sunce, marša od 20 km niz Gradac sa lubenicom od cca 8 kg, te podviga sa gitarom i žurki po sobama sa ne daj bože kakvim alkoholom u celoj priči... pa sve to bi moglo da ugrozi ugled Stanice kao naučne institucije! Dakle auto-cenzura! Hm... To u startu umanjuje realizam prikazanih događaja. Ali, hajde... hajde onda da promenimo formu i žanr! Neka bude... neka bude sitkom! Ha, ha, humor. Hipertrofirani likovi, karikature. Onda istinu možemo da prikažemo kroz preteranost i nema osude auditorijuma (i „gledatorijuma“). No, tu imamo nov problem s publikom – mladi naučnici verovatno će biti percipirani kao moroni. Manijaci čija se strast za nauku ismeva. Majmunčići koji izvode eksperimente da bi zabavili umornu raju pred televizorima. Da li će neko od sitne dece pred televizorima pomisliti – evo, to je mesto gde bih se mogao/mogla baviti naukom! Socijalna drama. Pratimo devojku i momka, srednjoškolce koji nemaju dovoljno novca, a ni dovoljno dobre prijave da bi pohađali petničke programe. A to silno žele, jer u svojim sredinama ne nailaze na razumevanje zbog svojih naučnih interesovanja. Oni onda prionu na posao, peru prozore, nose džakove, pišu drugima sastave i drže privatne časove da bi skupili par hiljada za participaciju. U procesu borbe za odlazak u Petnicu, njih dvoje se upoznaju i u biblijskom pogledu (iju!), te devojka zatrudni pred samo ispunjenje sna. Dvoje mladih sada je pred životnom raskrsnicom – ako plate abortus, nema Petnice ni za jedno ni za drugo. Na kraju odluče da ipak odu u Petnicu i da zadrže dete kao plod svoje ljubavi. Hepiend. Već znamo ko bi se pobunio što se abortus uopšte razmatra, mada bi Petnica možda dobila poene kao novi simbol borbe protiv „bele kuge“. Mogli bismo sad da nastavimo sa stilskim vežbama do u nedogled. Iako bi to možda bilo zabavno, zaključak bi ostao isti. Za svakoga od nas Petnica znači nešto drugo, a opet isto. Starije generacije imaju svoje uspomene, mlađe svoje – različite vizure prepliću se u besmrtnim mitovima o petničkom piromanu, „paranoja seminarima“, bivšoj kafani „Kod Sreje“, duhu iz sobe broj 26... Za „neposvećene“ – šta god da im se kaže, neće shvatati dok u Petnicu ne dođu i malo ne proborave u mestu o kome su možda samo slušali. Priznajem da sam, grešna, pre deset godina sumnjičavo slušala priče o Petnici od svojih najboljih prijatelja i školskih drugova Bilje Milovanović i Nemanje Đorđevića, tada već neko vreme petničkih polaznika. Ne mogu da se zakunem, ali mislim da sam ih u prvom razredu gimnazije čak i zavitlavala što tako entuzijastično odlaze u to „utočište prokletih“ kako sam tad Petnicu nadmeno prozvala. Petnički marketing se i tada uglavnom zasnivao na usmenim, ličnim preporukama – što je možda i prva selekciona rešetka koju Petnica postavlja pred buduće polaznike. Dve godine srednje škole potrošila sam pokušavajući da živim „kao normalan svet“ – da se družim sa vršnjacima koji uludo troše vreme po kafićima, kladionicama i „fensi“ klubovima, misleći da ću studirati arhitekturu ili ekonomiju – čisto zato što su to dobri poslovi koji će mi doneti lagodan život. Tako bi verovatno i bilo da nisam konačno otišla u Petnicu. Ostalo je moja lična istorija. Ono što sigurno neće biti deo moje lične istorije, jeste neko zasebno TV (ne)delo o Petnici. Dokumentarac možda, ali posle najmanje godinu dana premišljanja, biranja sagovornika, skupljanja materijala i tome sličnog. Reklama? Moguće, ali sa podjednakom odgovornošću u pripremi i izvedbi. Jednostavno, preuzimanje odgovornosti za delo koje je unapred osuđeno na promašaj, jer pokušava da uhvati neuhvatljivo, nije nešto što želim sebi, a ni Petnici. Primer je možda analogan tolikim fotografima koji velikom broju interesantnih ljudi prave besprekorne portrete, ali svojim najbližima ne mogu – suviše znaju o modelu i plaše se da ih ne oda subjektivni ugao iz kog će ih slikati. A od Petnice retko ko može imati distancu. Jer Petnicu najbolje opisuju stihovi pesme „Hotel California“: „You can check out any time you like, but you can never leave“