Srđan Verbić

Kada sam kao mali u Beograd došao iz nešto ruralnije sredine, nije mi bilo lako da shvatim kako to da većina mojih drugara ne zna koje sve domaće životinje imaju rogove. Sada su mi ti mehanizmi malo jasniji, pa se ne čudim kad u zoološkom vrtu vidim kozu, prasiće i pernatu živinu kao deo obavezne ponude. Nažalost, danas ima puno ljudskih mladunaca koji odrastu a da kravu nisu videli nigde osim u reklamama za čokoladu. Upoznavanje sa menažerijom prirodnih fenomena pati od sličnog nedostatka osnovnih iskustava vezanih za svet koji nas okružuje.

Naučno obrazovanje počiva na usvojenim koncepcijama naučnih ideja, modela ili zakonitosti. Njih možemo usvojiti na puno načina, ali je ideal kad to postignemo kroz igru i neposredno iskustvo. Ko god je, primera radi, ikada igrao ili barem posmatrao košarkašku igru, ne bi trebalo da ima dilemu – bar se nadam da je tako – oko toga da li se lopta upućena na koš kreće po glatkoj ili izlomljenoj liniji. Ovo važi čak i za one koji za reč parabola nikada nisu čuli. Međutim, nije oduvek bilo tako... Dve opšte prihvaćene, ali pogrešne koncepcije balističke krive (Aristotelova i Buridanova) zasnivale su se baš na izlomljenim linijama. Krajnje je neobično da ljudi takvog intelektualnog formata nisu “videli” glatku krivu, ali stvarno nisu. Stvar je jednostavna, gledati nije ni izbliza isto što i videti. Kao što reče Pol Valeri, čovek mora da bude Njutn pa da vidi kako Mesec pada, kad svi drugi vide da i dalje stoji tamo gde je oduvek bio. Čak ni tako jednostavan koncept kao što je oblik putanje bačenog kamena nije jasan sam po sebi. Ipak, ako do njega dođemo “spontano”, onda nam fenomen postaje “jasan kao dan”. Muzeji nauke su baš zbog toga nastali; ne da bi u svakom od nas probudili Galileja ili Njutna, već da bi svako od nas imao šansu da prođe kroz baštu ideja koje su milioni drugih uzgajali za sve nas i da bi konačno videli ono u šta smo do sada samo gledali.

Niko nema dovoljno vremena da uči samo kroz neposredno iskustvo i na taj način pokupi sve bitne koncepte. Siguran sam da bi meni ideja zlatnog preseka bila mnogo bliža da sam do nje sam došao slikajući portrete, ali nisam. Postoji mnoštvo ideja koje sam sretao samo na stranicama knjiga i nemam nekakav dobar kriterijum za to koliko sam ih dobro usvojio i koliko bih bio u stanju da ih primenim. Naravno, još je više ideja o kojima nisam pročitao ni slova. Može li obilazak muzeja nauke da mi nadoknati takve propuste?

Sa aspekta naučne pismenosti, muzeji nauke su uz medije jedine institucije koje bi svojim radom mogle da podignu opšti nivo naučne pismenosti onih ljudi koji su nepovratno izašli iz školskih klupa. Na ove druge se, čast izuzecima, očigledno ne možemo osloniti. Možemo li na prve?

Današnji muzeji nauke nemaju ambiciju da kroz eksponate i izložbe pokažu istoriju pojedinih naučnih oblasti ili naučnih otkrića, već da sva bitna otkrića transliraju u vreme sadašnje, da ih posetioci osete kao sasvim lično iskustvo. Istorijska dimenzija postavke je očigledno mnogo manje bitna nego u klasičnim muzejima. Sa druge strane, ono što je u većini muzeja nezamislivo, to je ovde neobično važan zahtev – istinska, hands-on interakcija sa eksponatima. Izložene skalamerije moraju biti pripremljene na bliski susret sa rekom đaka i njihovim predstavama o tome koliko bi neka ručica trebalo da ima stepeni slobode.

Muzeji nauke se ne ograničavaju samo na demonstriranje prirodnih pojava i naučnih koncepata. Veliki deo izložbenih predmeta predstavlja objekte ili modele objekata kojima se nauka bavi. Ova funkcija predstavlja značajno, ali neizbežno preklapanje sa ulogom prirodnjačkih muzeja i sigurno je stvar veoma lošeg ukusa i nerazumevanja sopstvene misije kad to izbije u prvi plan. Globus na kom dominira Pangea jeste eksponat za muzej nauke, ali šest skeleta džinovskih reptila iz doba Jure ili Krede služe potpuno drugačijoj svrsi. Uredno složene koščice dinosaurusa su, van svake sumnje, hands-off eksponati što ih čini veštački priključenim elementom muzeja. Malo se šta od nauke ova poslednja četiri veka da naučiti pukim posmatranjem objekata. Ipak, marketinški efekat nekih eksponata sumnjive edukativne vrednosti donosi previše bodova da bi smeli ovde da ih zapostavimo.

Nedostatak mogućnosti, tj. vremena, da se u školi uradi malo više na interaktivnom učenju, otvora prostor za ovaj tip out-of-school aktivnosti. Poslednjih dvadesetak godina muzeji nauke niču kao pečurke širom Evrope. Samo u Velikoj Britaniji ih danas ima više od osamdeset. Neobične arhitekture muzeja koje istovremeno pružaju uslove za Fukoovo klatno, vrlo dinamičan život u jednom delu okeana nalivenom u veliki stakleni kvadar ili održavanje tropske prašume na prostoru od nekoliko ari spadaju u neobično skupe investicije.

Krajem 2004. sam proveo nekoliko dana u jednom od najvećih, najbogatijih i svakako najmlađih evropskih muzeja nauke, Cosmocaixa u Barseloni. (Tu je održana godišnja konferencija evropskih naučno-obrazovnih centara i muzeja nauke, ECSITE, čiji je član i Petnica.) Prema tvrdnjama domaćina ovaj čardak ni na nebu ni na zemlji košta čitavih sto miliona evra! (U Španiji postoje barem dva muzeja ove vrste koji ga višestruko nadmašuju i po dimenzijama i ceni.) Pitam se, da li je obrazovni efekat muzeja stvarno toliki da opravdava ulaganja ovih razmera? Pazite, ukupni efekat muzeja ni iz daleka samo obrazovni. Ove čuda definitivno prolaze ekonomsku cost-benefit analizu, u protivnom populacija muzeja nauke danas ne bi postala tako brojna. Mene, međutim, interesuje samo naučno-obrazovna komponenta ovog trenda. Podaci kojima barataju menadžeri naučnih muzeja se tiču samo broja posetilaca, što ove institucije po tipu procenjivanja ukupnog impakta svrstava u istu kategoriju sa hiper-marketima i sajmom automobila. Parametar koji je kao poručen za fund-raising nam ne govori ama baš ništa o tome koliko ljudi na izlasku iz muzeja ponesu novih ideja i relevantnih informacija, koliko su dilema razrešili i koliko im se novih pitanja pri tome rodilo. U nedostatku boljih instrumenata za evaluaciju, ja sam se poslužio običnim lupanjem recki za dva osnovna i univerzalna komentara ponuđenih eksponata. U jednu kolonu sam stavio “Vau”, a u drugu “A-ha”. Može biti da moj uzorak posetilaca nije bio reprezentativan ili da sam stajao pored pogrešnih eksponata, ali ova druga kolona je ostala praktično prazna. Voleo bih da vidim jedan pravi “A-ha” muzej, ali čini mi se da toga još uvek nema.

Da me ne bi pogrešno razumeli, meni se muzeji nauke kao pojava jako sviđaju. Voleo bih da imamo neki i u ovoj zemlji. Uvek je zadovoljstvo videti nove ideje i realizacije, čudne primere poznatih fenomena ili kakve fascinantne uzorke. Uvek ću rado potrošiti nekoliko sati za cunjanje takvim mestom. Međutim, ovaj tip institucije je sigurno prilično loša zamena za obrazovanje koje se bazira na jednostavnoj čovek-čovek interakciji. Po svemu sudeći, spektakularni prostor, bogat izbor igračaka i hands-on pristup nisu dovoljni da nadomeste ono što je trebalo ostvariti u školi. Bilo bi sigurno bolje da pristup bude minds-on. Ja ne znam kako to moglo da se izvede, ali se iskreno nadam da će se i to čudo pojaviti u doglednoj budućnosti.

[promotion of science]

science museums & science centers

In the short article, Srdjan Verbić comments the new functions of science museums and science centers in promotion of science and technology and in extracurricular sci+tech education.

Looking from the aspect of life-long learning, museums of science and media are the only institutions able to raise the level of general scientific literacy of those people that eventually left the school. We certainly can't count on the later that they would do anything significant on this issue. Can we count on the former?

Contemporary science museums don't have the ambition to present history of particular scientific areas or scientific discoveries through the mere exhibits, but to translate all important discoveries to the present time in order to enable visitors to experience them personally. Historical dimension of an exhibition is less important than in ordinary museums. Real hands-on interaction with exhibits is essential here. A visitor should try to find out how those things work and discover some simple relationship or a law of conservation. That would be more than enough.

Sometimes the role of science museums overlaps significantly with the role of museums of natural history. Skeletons of giant reptiles are always attractive but they represent typical hands-off exhibits. Such extremely expensive items can't help much in understanding of natural phenomena or processes which is the core idea of science museums. Of course, we shouldn't neglect important marketing effects here. They are attracting people in museums. However, we should be cautious - uncontrolled marketing already destroyed educational capacity of media. According to Srdjan Verbić, author of the text, this unavoidable overlapping between two kinds of museums is a parameter that should be strictly controlled and limited, otherwise it becomes a matter of bad taste and counterproductive.

Chronic lack of possibility, i.e. time to do more on interactive learning through-out regular education, opens the room for this type of out-of-school activities. In the past twenty years science museums have flourished across Europe. In Great Britain, for instance, today we have more than eighty such institutions. It would be nice to have one of the kind here in Serbia also.