Termin „neformalno naučno obrazovanje“ zvuči kao izuzetak od pravila, tj. kao zajednička kategorija za nekoliko retkih i neobičnih slučajeva učenja nauke koje se ne odvija u školi. Tu pod školom podrazumevamo zgradu u koju đaci godinama dolaze da bi na kraju dobili papirne dokumente koji dokazuju da su ispoštovali proceduru i da su na postavljena pitanja odgovarali na društveno poželjan način. Formalno obrazovanje uvek podrazumeva postojanje nastavnika, odvojenih školskih predmeta, strogo razdvojenih razreda i, konačno, škole kao zgrade u kojoj se uči. Šta od toga mora da ima i neformalno obrazovanje, to se ne može zaključiti samo iz prefiksa ne-. Učenje je izgleda mnogo uvreženija pojava nego što je prepoznajemo koristeći školu kao merilo za sticanje znanja.

klasifikovati formalne stvari je prosto, jer time što su formalne, one već pripadaju nekim kategorijama

Koliko je učenje sveprisutno, a opet teško prepoznatljivo, pro-baću da ilustrujem na primeru iz virtuelnog sveta. Siguran sam da i vi imate slična iskustva. Elem, ja sam tek nedavno počeo da koristim twitter. Nalog, doduše, imam odavno, ali isprva nisam odmah prepoznao čemu to zaista služi. Kasnije sam na Webu video listu "Top 100 learning tools", gde je Twitter ubedljivo na prvom mestu. Bio sam zbunjen. Šta je to što Web verziju SMS-a čini alatkom za učenje, štaviše najmoćnijom Web alatkom? Na ova pitanja možda postoji više smislenih odgovora, ali je meni samo jedan padao na pamet – learning nije ono što mislim da jeste. Odabrao sam put koji ka mikro-prosvetljenju i redefinisanju pojma učenja vodi kroz neposredno iskustvo. Napravio sam prigodan izbor ljudi čije ću twitove da pratim i onda ih pratio. Nedugo zatim počeo sam sebe da hvatam kako čitam odlične blogove ili eseje o stvarima za koje sam mislio da me ne interesuju na stranama na koje inače nikada ne bih otišao. Viđao sam sjajne diskusije i prezentacije u kojima nema ključnih reči po kojima bih ja mogao da ih nađem. Baš zbog toga mi je na njih neko ukazivao prstom u vidu skraćenog URL-a. Čitao sam odlične komentare na događaje iz bliske prošlosti samo nekoliko minuta nakon što su se desili u realnom svetu. Uvek sveže strane u mom brauzeru drastično su povećale fluks podatka i ideja koje je mozak pokušao da obradi. Počeo sam da hvatam beleške. Kratke beleške, sa puno strelica, podvlačenja i znakova uzvika. Sa olovkom u ruci, ja sam učio prateći twitove i uživao u tome. Ko bi rekao da poruke od 140 karaktera to mogu?

Cela ova digresija samo je još jedan deja vu. Kao i mnogo puta ranije susrećemo se sa nemogućnošću da prepoznamo i dosledno klasifikujemo načine učenja, čak i kad je samo nauka u pitanju. Očigledno, problem nije u sredstvima i alatkama, nego u poimanju učenja. Koliko god da se trudimo da budemo open-minded kad je učenje u pitanju, teško je videti izvan sopstvene kutije, odnosno saksije u kojoj smo uzgajani. Kad se tako susretnemo oči u oči sa sopstvenom predrasudom, ne preostaje nam onda ništa drugo nego da nevoljno priznamo kako nismo bili u pravu i otvorimo se još malo, do predrasude koja prva sledeća naiđe.
E sad, da se vratim na (planiranu) temu ovog teksta. Tema članka bi trebalo da bude malo manje ambiciozan pokušaj klasifikacije. Probaću da klasifikujem organizacije za vanškolsko naučno obrazovanje sa vrlo praktičnim ciljem – da prepoznamo ko su mogući partneri Petnice na globalnom nivou i da vidimo na koji način bismo mogli da sarađujemo sa njima. Zgodna okolnost je što su mi bitne organizacije, a ne modovi njihovog rada. Ovo je lakši zadatak nego klasifikovati na koje sve načine nauka može da se da se uči van škole. Organizacije su ipak manje-više pravna lica, imaju ime i opis delatnosti, i konačno, mogu da se prebroje. Ne moram da vodim računa o onome što se radi van domena organizacija.
U ovom trenutku je korisno prisetiti se situacija u kojima smo se prvi put susreli sa najvažnijim naučnim konceptima kao što su evolucija, molekul, eksperiment, greška merenja, DNK, simulacija itd. (Svako ima pravo da izabere svoje najvažnije koncepte, zar ne?) Odrasli ljudi se uglavnom sećaju kada su i gde čuli za koncepte koji su stvarno veliki i važni. Ti izvori su uglavnom tipa „neka mala zelena knjiga o astronomiji“, „pominjali su na TV-u“ ili „čula sam od tate“. Često se čuje i „učili smo u školi“, ali ne onoliko često koliko bismo očekivali. (Sačinite svoju listu koncepata pa razmislite koliko ste njih „kupili“ u školi? To sigurno nije impresivan udeo.) Razna amaterska društva i klubovi takođe su važna mesta za susrete sa revolucionarnim konceptima. Odgovori kao što su „video sam u muzeju“, u bogatom svetu spadaju među najčešće. Kod nas u Srbiji, međutim, takvi odgovori još uvek čekaju svoje vreme.
Za svaki pojedinačni slučaj „otkrića“ naučnog koncepta karakteristično je da je to lično iskustvo. Najviše što obrazovne organizacije mogu jeste da stvore uslove i pogodnu klimu da do otkrića dođe. Jedan od zgodnih parametara za klasifikaciju bi mogao da bude način na koji organizacije stvaraju te uslove.

Klasifikacija organizacija koje se bave nauč-nim obrazovanjem nije lak zadatak i nalikuje Borhesovoj klasifikaciji životinja gde kao osnovnu kategoriju imamo „životinje koje pripadaju Caru“, i desetak drugih među kojima su „one koje su nacrtane četkicom od fine kamilje dlake“, kao i „one koje izdaleka liče na muve“. I u našem slučaju, prvu kategoriju čine škole koje pripadaju Caru. Nas, međutim, interesuju sve ostale.

Potraga za drugim ne-školama koje liče na Petnicu traje otkako Stanica postoji. Nismo ih mnogo našli. U svakom slučaju, ne dovoljno da primetimo patern i razvijemo model za predikciju gde, kada i kako nastaju takve pojave. Ono što je za sada sasvim jasno jeste da su sve ne-škole posebne priče koje su evoluirale iz neke konkretne i vrlo lokalne potrebe. Malo je onih koje su nastale po uzoru na neku drugu organizaciju. U Americi postoje franšize nekih letnjih naučnih kampova, ali u Evropi toga praktično nema (što ne znači da se neće uskoro pojaviti).
Prvu kategoriju organizacija koje se bave neformalnim naučnim obrazovanjem čine razna naučna amaterska društva (npr. ornitolozi ili posmatrači meteora) i klubovi koji okupljaju poklonike nauke kao hobija. Ovakve ne-škole imaju jasno definisane aktivnosti, puno entuzijasta među članovima, mali broj zaposlenih i vrlo malo novca za razvoj. Krajem prošlog veka takvih je organizacija bilo na pretek, danas, međutim, novac igra nešto veću ulogu. Primer: Astronomsko društvo „Ruđer Bošković“ u Beogradu, biološka amaterska studentska društva i sl.
Drugu kategoriju čije organizacije koje svoje postojanje duguju entuzijastičnim nastavnicima za koje je škola tesna ili kruta. Ove organizacije praktikuju mnoštvo različitih aktivnosti i oblika rada: vanškolske sekcije, kampovi, naučne ekskurzije itd. i nemaju stalno zaposlene. Primer: Zimski kamp fizike u Sokobanji.
Otvorene laboratorije su treća kategorija organizacija. Iza njih stoje naučne institucije zainteresovane za razvoj svojih budućih kolega. Njihovi programi su najčešće jednodnevne posete institutu gde učenici rade u laboratoriji na eksperimentima koji su posebno osmišljeni za ovu priliku. Otvorene laboratorije omogućavaju velikom broju učenika da iskuse rad u profesionalnoj naučnoj ustanovi. Posebno motivisani imaju priliku da do dođu ponovo. Primer: CusMiBio u Milanu.
Muzeji, sajmovi i festivali nauke imaju više funkcija. Sve one zajedno staju u jednu nedavno iskovanu reč – edutainment. I pored toga što je mnogim organizacija iz ove kategorije važnije da zadive učenike pre nego da im pruže priliku da nešto otkriju, sve više njih ima seminare, radionice i laboratorije u kojima se uči kroz istraživanje. Primer: Science festival school u Varšavi kao i mnogi sjajni naučni muzeji širom sveta.
U petu kategoriju spadaju organizacije koje prevashodno prave naučne kampove kao vid letovanja ili zimovanja sa puno korisnih predavanja i aktivnosti. Ovakvi kampovi mogu biti veoma različiti, počevši od istraživačkih akcija (kakve smo mi imali decenijama unazad) gde je učešće besplatno, do komercijalnih programa koji uključuju krstarenje tropskim morima ili boravak u polarnoj stanici. Jasno, ovde motivacija i spremnost za samostalan rad nisu glavni kriterijumi selekcije, ali je efekat veliki. Primer: London International Summer Youth Forum.
Kampovi koji se organizuju pod okriljem velikih univerziteta nisu leisure activity. U šestu kategoriju spadaju organizatori skupih kampova sa vrlo oštrom selekcijom. To su najčešće regrutni centri za ozbiljne univerzitete. Učešće na tim kampovima je stvar prestiža isto kao i provera sposobnosti i spremnosti za težak rad u profesionalnoj nauci. Svi ovakvi kampovi imaju jake alumni organizacije. Primer: Research Science Institute, Boston ili XLab u Getingenu.
U sedmu kategoriju spadaju ne-škole koje nude kontinuitet aktivnosti u domenu učenja kroz istraživanje. Tipično, ovakve organizacije imaju spektar seminara i radionica koji učenicima i studentima omogućavaju do godinama dolaze na isto mesto, imaju individualni istraživački program, uče brzinom koju sami odrede i to što nauče jednostavno podele sa drugima. Pogađate, ovde je bilo najlakše izabrati primer: Istraživačka stanica Petnica a tu je takođe i Znanstveno-edukacijski centar Višnjan u Hrvatskoj.
Poslednju osmu grupu čine mediji posvećeni naučnom obrazovanju. Za razliku od ne-škola iz prethodnih kategorija, ovi mediji su retko kad nezavisni. Oni su uglavnom deo neke fondacije, džinovske televizijske kuće ili izdavača čitave serije časopisa koji sebi mogu da dozvole taj luksuz da se bave širenjem nauke. Iako se pisci i čitaoci praktično nikada ne sreću i stvarnosti, postoji mogućnost da obe strane budu aktivne. Tada je uticaj medija ogroman. Primer: Science in School, Hajdelberg.
Na kraju, ova klasifikacija je samo jedna od mnogih koje bismo mogli da napravimo, ali ova ukazuje na dve bitne stvari: (1) da postoje vrlo značajne kategorije organizacija za koje kod nas ne možemo da nađemo predstavnika i (2) da po-stoji potreba za novim organizacijama čije oblike rada još nismo videli. Poučeni iskustvima iz virtuelnog sveta, koja u poslednje vreme svi imamo, neće biti iznenađenje ako se nova potpuno prepoznatljiva kategorija pojavi baš tamo – u virtuelnom svetu.