NIKOME NE BIH PREPORUČIO da gradi svoj ugled na spartanski način, tako što će se mlatiti sa svakim ko sevne pogledom, a u nadi da će iz borbe izaći kao pobednik. Naivni bi pomislili da se i Istraživačka stanica Petnica tako ponaša i skače iz jedne nevolje u drugu, a sve sa ciljem da se pokaže kako je jaka i neuništiva. Nikako! Petnica sa sve timom ljudi koji u njoj radi i poširokim krugom svojih saradnika i prijatelja, nije nikada bila generator nevolja. Nesreća je što je događanje nevolja postalo poodavno pravilo u našem društvenom okruženju i što su mnoge druge organizacije, institucije, grupe ili programi netragom nestali u učestalim vrtlozima nevolja, zvale se one prekid finansiranja, partijsko kadriranje ili prosto ignorisanje. Oni malobrojni koji su te bure preživeli, deluju kao junaci, gladijatori vešti tajanstvenim trikovima ili, prosto, miljenici bogova. Nikome ne želim da tako gradi mit o sebi. Previše je klizavo i male su šanse da će preživeti da bi imao kome o tome da priča.

ZA ISTRAŽIVAČKU STANICU PETNICA SE VEĆ PODUŽE VREME GOVORI kako uspeva da održi kvalitet svojih programa uprkos popriličnim oscilacijama u društvenim vrednostima i kojekakvim pomodnim zahtevima – sada su počeli da nastaju i mitovi kako je ta Petnica vraški izdržljiva tvorevina i da ju je jako teško ugroziti. Nakon letošnjih zbivanja sa Ministarstvom prosvete, ne bi bilo mudro prizivati đavola ponovo. Na ovim prostorima nikada se ne zna šta nudi dan a šta nosi noć. Jutro će, obično, promeniti sve. Ipak, letošnja zbivanja pokazala su se kao neobično vredan test opstanka. Ne zbog političkog nadmudrivanja ili ko zna kojih “starih prijatelja” otpakovanih iz naftalina i protrljanih kao Aladinova lampa, ne bi li se kakav duh promolio i ponudio korisnu uslugu. Glavna i trajna vrednost letošnje “bitke za Petnicu” bila je spremnost kod ogromnog broja bivših polaznika a koji su sada nešto zreliji ljudi opterećeni svojim realnim profesionalnim i ličnim obavezama i problemima, da pokažu želju i potrebu da se sačuva ono što radi Petnica. Oni su rekli da to nečemu vredi i da ima smisla. Eto sjajne poruke budućim ozbiljnim partnerima, sponzorima, donatorima, ali i školama, roditeljima i potencijalnim polaznicima! Staro pravilo glasi: ne valja se uspavati! Manifestovana podrška je i teška obaveza. Taj neispisani zahtev polaznika je ozbiljniji i zahtevniji nego da ga je postavila država koja toleriše fluktuacije u kvalitetu (“samo neka se sija i da nema skandala!”) i zamene ciljeva. Polaznici (bivši, sadašnji, budući) su nemilosrdni u zahtevu da se ciljevi poštuju i dobri programi sačuvaju. Da se ne zavaravamo – Petnica nije prošla kroz finansijsku krizu bez ožiljaka. Da bi se sa smanjenim sredstvima sačuvali najvažniji programi za mlade, žrtvovan je dobar deo programa za nastavnike. Istina, 2009. godine je vladao popriličan haos u celoj zemlji po pitanju usavršavanja nastavnika, tako da je i interesovanje škola i nastavnika svuda opalo (uglavnom što su školama uskraćena sredstva ali i zato što je država opet menjala ionako sumnjiv sistem bodovanja nastavnika). I pored svih finansijskih problema, rastrzani između suprotnih poruka koje dolaze iz državne administracije (Ministarstvo nauke je guralo ubrzane pripreme za proširenje kapaciteta, dok je Ministarstvo prosvete zavrnulo slavinu), uspeli smo da sve važne kurseve, seminare, kampove i konferencije izvedemo kako smo bili planirali i na način da polaznici što manje osete da postoje ozbiljni problemi. Cena je plaćena u manje vidljivim ali zato visoko riskantnim segmentima rada – najviše u odlaganju važnih poslova investicionog održavanja objekata i opreme, u nabavci nove opreme, knjiga, časopisa, u zapošljavanju dragocenih kadrova. Iz sheme na sledećoj strani može se videti da je godina bila poprilično ispunjena programima. Ipak, 116 seminara, kampova, radionica i kurseva nije mala stvar, pogotovo kada su ruke sputane i kada se na horizontu kezi bauk besparice. Šta reći o tim programima? Da je moglo bolje, moglo je. Da je po mnogo čemu bilo, makar malkice bolje nego prethodnih godina – većina to misli, pa hajde da im verujemo. Samo ljudi koji su neposredno radili na organizaciji tih programa i na njihovoj tehničkoj podršci znaju koliko i kakvih rupa još ima u petničkom siru. Ali nećemo o tome – neka to za sada ostane naša mala tajna! Ipak, vredi ponovo obratiti pažnju na uočljivi oštar pad broja programa za nastavnike. Budimo otvoreni – do pre 6-7 godina Petnica je snažno privlačila nastavnike, istina relativno skroman procenat njih, koji su istinski želeli da nešto promene u svom radu, da čuju šta se to promenilo u oblasti koju pokrivaju od cremena kada su studirali (pošteno govoreći, i tada su učili materiju barem desetak godina zastarelu) ali i samo da vide mesto gde im najbolji đaci odlaze s vremena na vreme. Danas su prevagnuli drugi motivi, pre svega glupo skrojena pravila o stručnom usavršavanju koja favorizuju formalno ali ne i suštinsko usavršavanje. Programi usavršavanja su se komercijalizovali i primitivizovali, svodeći se na jednostavna, mnogo puta ponavljana predavanja na iste teme, bez ozbiljnih novih ideja, bez debate, bez izazova. Prave se seminari sa grupama i od preko hiljadu slušalaca ili se ide od škole do škole i pričaju lepe priče koje retko imaju efekta u nastavi, jer su nastavnici dresirani da slepo slušaju samo izričite komande Ministarstva. I tako, ne samo da nastavnici nisu ničim motivisani da idu na zahtevnije programe, nego i mnogi ljudi oko Petnice ne vide čemu sve to, barem dok država vodi takvu slepu politiku u školstvu. Godina 2009. možda je jasnije nego ikada ranije pokazala da postoji specifična petnička subkultura, tj. skup vrednosti, ideja i stilova, naizgled šaren, ali kompatibilan i kompaktan koji se manifestuje sve više putem Interneta ali, u naelektrisanim situacijama, i u školi ili na ulici. Spontano generisanje subkulturnih obrazaca u višegodišnjem vremenskom rasponu i sa populacijom koja se meri hiljadama, pa i desetinama hiljada, i još preko toga na dosta širokom geografskom prostoru, govori da se ne radi o diktiranom (komponovanom) fenomenu, već o fenomenu Petnice kao kulturnog i vrednosnog utiska, Petnici kao autentičnom brendu koji odlično odoleva izazovima dinamičnih društvenih promena. Dakle, nije to više samo klasična podkultura, već čvršće povezana populacija i zajednica, nešto što bi se slobodno moglo nazvati subsociety. Petnički polaznici bivši i sadašnji, Petničari, kako sebe nazivaju, sve snažniji su društveni faktor i oslonac Stanici u razvoju.

No, Stanica može katastrofalno proći ako ih ne bude uvažavala i osluškivala. Jedan od takvih signala koji dolaze sa te strane jeste i zahtev da se pokrenu programi namenjeni studentima. U Petnici. Ne bi trebalo čekati proširenje kapaciteta, već što pre pronaći formu rada sa studentima osim već uobičajenog angažovanja kao ispomoći u vidu studenata-saradnika. Oni jednostavno žele da uz pomoć Stanice nauče još novih stvari, žele mogućnost da se bave istraživačkim radom, žele bolju međusobnu komunikaciju. Sve ono što bi univerzitet trebalo da im pruži ali to ne čini. Istraživačka stanica se svakako mora pripremiti za mnogo aktivniju i intenzivniju borbu za polaznike. Neke analize poslednjeg ciklusa prijavljivanja (jesen 2009.) ukazuju da se škole ponašaju previše restriktivno i unapred odlučuju ko može da se prijavi. Još od nastanka Stanice smo dobro znali da to nije dobro i da učenik mora biti slobodan da se prijavi, kakva god da mu je “pozicija” u školi ali su i nastavnici slobodni da o svakom učeniku daju svoje pošteno i jasno mišljenje. Paranoičan strah nekih direktora da će veći broj prijavljenih značiti i veći trošak za školu, zahteva da se mnogo više vremena i pažnje posveti komuniciranju sa školama i zalaganju za potpunu slobodu prijavljivanja. Škole koje to ne budu uvažavale suočiće se sa direktnim prijavljivanjem učenika preko Interneta i eliminisanjem njihovih procena i mišljenja o učenicima a što je Petnica do sada veoma uvažavala. Takav konflikt nikome nije potreban. A naročito paranoična klima u školama.