Od svoga nastanka, Istraživačka stanica Petnica je održavala specifičan i osetljiv odnos prema državi. Nikada to nije bilo lako i jednostavno. Srbija je mlada demokratija bez dovoljno iskustva u razumevanju uloge državnih institucija s jedne, i uloge civilnog organizovanja i slobode, s druge strane. Lako je reći da ova dva elementa u sinhronom radu čine državu stabilnom, slobodnom i uspešnom. Kada god smo u kratkoj ali burnoj istoriji imali ključne figure u državnoj administraciji koji su podržavali Stanicu, oni su, najčešće u iskreno dobroj nameri, želeli da Stanica postane “deo sistema”, da se njen rad “ozakoni”, da se čvrsto ugradi u programe državne birokratije. I, naravno, nisu razumeli zašto mi to ne želimo. Kada su, pak, državni funkcioneri imali negativan stav prema Stanici, ključni argument da bi zavrtali državne slavine je bio da Stanica, eto, nije u sistemu i, najčešće, da je to po sebi dokaz da Stanica ne radi u interesu države.

Model formiranja i organizovanja Stanice od samih početaka je bio na rubu postojeće prakse i zakonskih rešenja. Nasleđe autoritarne vlasti iz prvih par decenija nakon Drugog svetskog rata dugo je ostalo prisutno na ovim prostorima i jasno se prepoznavalo u veoma raširenom negativnom shvatanju zakona, tj. “sve što zakonom nije eksplicitno dopušteno, nije zakonito”, umesto obrnute logike koja je zvanično sve vreme bila ustavno podržavana i garantovana. Kako joj je cilj i zadatak bio da pokreće inovativne programe i metode rada različite od uobičajene prakse u školama, Stanica se normalno nije nikada glatko uklapala u sheme skrojene post factum, tj. prema zatečenoj a ne prema željenoj praksi.

Kako takav mentalitet nije prevaziđen, niti će još dugo biti, nije ni najmanje čudno kada predstavnici državne administracije iz godine u godinu, raznim povodima ali i u različitim institucijama, traže dokaze da Petnica može da radi i postoji ili kada njene programe ocenjuju ne prema tome koliko su korisnici ili kompetentni poznavaoci zadovoljni, već koliko su u skladu sa postojećom regulativom i praksom. Ponosni smo da nisu. Zato je Petnica i napravljena. Istina, nisu ni zakonski sporni. U sebi je Stanica uvek sadržavala zrno anarhizma, koje slobodno možemo krstiti i kao seme inovacije. Zato nam nije prijatno kada obrasce prevaziđenih ideologija i dalje prepoznajemo u novim zakonima olako krštenim kao evropski.

Poslednji primer “loše komunikacije” sa državnom administracijom obeležio je 2009. godinu, barem leto i jesen. Suočeni sa faktičkim prekidom finansiranja Stanice od strane Ministarstva prosvete, koje je, inače, više ili manje, finansijski podržavalo aktivnosti Stanice sve vreme njenog postojanja, dakle u vreme kada se promenilo oko petnaest različitih ministara prosvete, Stanica se obratila javnosti. Istini za volju, o takvom mogućem scenariju pošteno smo upozorili Ministarstvo prosvete, zahtevajući makar minimum korektnosti – da nam zvanično odgovore makar jednim jedinim dokumentom da li žele ili ne žele, da li nameravaju, kada i koliko da nastave podršku Stanici, poštujući čvrsto usmeno obećanje ministra dato u septembru 2008. godine. Tražili smo jasnu situaciju, makar bila i za nas nepovoljna, jer, u najmanju ruku, sredstva koja smo planirali i očekivali nisu sredstva neke političke stranke ili lično nasleđe ministra ili koga već u Ministarstvu, već novac nas poreskih obveznika na koji imamo jednako pravo kao i politički prijatelji vladajućih stranaka. Dakle, odgovora nije bilo mesec, dva, tri, pet, programi su u Stanici tekli svojim tempom proizvodeći dugove i nagoveštavajući skori prekid. I, vest je iscurela. Slučajno.

Desilo se to u medijski vrlo nepovoljno vreme – sredinom leta. No, intenzitet i brzina reakcije je sve iznenadila. Više detalja o letošnjim zbivanjima uključujući i komentare i analize naćićete na narednim stranicama ovog Godišnjaka. Ovde ćemo samo zadržati pažnju na jednom problemu. Da li je petnički “hod po ivici” institucionalne prakse u Srbiji možda ključni iritirajući faktor u odnosima sa nekim državnim institucijama? Možda liberalno dizajnirani i sadržajno napredni obrazovni programi sa mladima i nisu ono što najviše brine okoštalu državnu birokratiju, već činjenica da se Petnica ne može kontrolisati posredstvom partijskih ljudi, čiji god da su, u upravnim organima, kao što je, na bruku i sramotu Srbije, već učinjeno u većini institucija od nacionalnog značaja. Petnica je ostala jedna od malobrojnih institucija u čijim upravnim telima ne sede ljudi po odluci partijskih klubova. To što ne znaju čiji smo (jer je, elem, ovde nemoguće da niste nečiji), kao da stvrara najveću paniku.

Strah stvara i svest o tome da u Srbiji ne postoji Petnici slična organizacija. Imati posla sa nečim što je jedinstveno je najveći užas za birokrate. Ako vas ne mogu ugurati u već postojeći kalup, onda moraju doneti nekakvu odluku. O užasa! Strah od inovacije je ovde organski. Zašto nemamo patenata u zemlji? Zato što se toga svi plaše i beže kao od kuge. Od vremena Kominterne pronalasci su đavolja rabota. Mi jedine inovacije stvaramo u političkom životu. Tu često radimo ono što niko pametan ne radi. Svaka sveža ideja i inovaciona incijativa se maksimalno obeshrabruju, još od prvih školskih dana, svakako i na studijama, to je psihološki ambijent za pripravnike i to je norma političkog organizovanja. Zato je Petnica lakmus papir društvene klime. I zato joj nije i neće biti lako. I zato nas čeka još dosta vrućih leta. I zato moramo jačati veze sa Evropom i svetom. I više verovati novim generacijama, nego nama samima