hajde da brinemo

Vigor Majić

Protekle godine je, po ko zna koji već put, obnarodovano kako će se država od sada odgovornije i efikasnije brinuti o mladim talentima. Višeglasno. Slična obećanja su se čula iz Ministarstva omladine, Ministarstva prosvete, Ministarstva nauke, a lako je moguće da sam prespavao odgovarajuća zaklinjanja i iz drugih važnih resora – recimo kulture, odbrane, pa i policije, naravno i pre svega.
Opšti je utisak da, iako u obećanjima datim sa visokih mesta ima poprilično iskrene namere da se nešto dobro i smisleno uradi, prevagu ima želja da se “pokaže da se nešto preduzima”, pa makar to kao posledicu imalo i olako sročene zakone, pravilnike i nesuvisla rešenja. U očekivanju da će sličnih obećanja i programa biti i u narednim godinama, osećam potrebu da ovde podsetim na neke opšte elemente o kojima bi svaki program podrške, bio on nacionalni ili lokalni, morao da povede računa ako misli da ostavi iole trajnije rezultate i ostane u pozitivnom sećanju svih onih koji su mu bili ciljna grupa, dakle korisnici.
Pre svega, jedan uspešan, dugoročni program kakav bi, eventualno, bila neka vrsta “nacionalne strategije za brigu o darovitim mladim ljudima u nauci” morao bi da ima odlike (1) jasnog određenja cilja i ciljne grupe, (2) jasno definisanih resursa, (3) precizno određenih tela koja donose odluke uključujući i nedvosmislene procedure odlučivanja i (4) morao bi da garantuje trajanje barem do ispunjenja planiranih ciljeva za prvih nekoliko generacija obuhvaćenih pojedinaca uključujući i (5) mehanizme i kriterijume evaluacije uspešnosti primene takvog modela podrške.
Ne upuštajući se u birokratsko objašnjavanje navedenih odlika koje bi trebalo da budu jasne osobama koje su ovoj problematici bliske ali i drugim obrazovanim ljudima, pažnju ću posvetiti jednom vrlo specifičnom problemu koji se po pravilu javlja u programima namenjenim talentovanim osobama. Radi se, naime, o izvesnosti da, kako god dobar i detaljan program da napravimo, imamo posla sa osobama koje lako mogu biti pametnije i kreativnije, dakle originalnije u svome mišljenju i ponašanju, od osoba koje takav program smišljaju i sprovode.

Tu se krije i jedna od čestih slabih tačaka mnogih programa i fondova namenjenih talentima a gde se prelamaju mnoga suštinska pitanja smisla i dometa društvene brige o nadarenima. Dakle, da li je država (ili neka manja administrativna zajednica koja formira odgovarajući fond) dovoljno kompetentna i dalekovida da, u određenoj meri, uspešno usmerava profesionalni razvoj i karijeru mladih ljudi koje identifikuje kao izuzetno pametne? Do koje granice javni programi, rukovođeni i upravljani ograničenim brojem od političkih struktura postavljenih pojedinaca, mogu i smeju uobličavati karijeru i određivati intenzitet i strukturu obrazovanja pojedinaca koji su etiketirani kao najbolji, najpametniji, najkreativniji?
Postavljena pitanja su retorička, naravno. Lako ćemo prihvatiti da se kod izrazito talentovanih suočavamo sa rizikom da nekoga upropastimo ako forsiramo školovanje u smeru koji je ispod nivoa potencijala ili će to postati pogrešno sagledanim trendovima (u nauci, tehnologiji, društvenom razvoju...). Pravo pitanje je kako to izbeći?
Ako pođemo od pretpostavke da ćemo rizik od pogrešnog vođenja karijere izbeći ako te odluke prepustimo detetu ali pri tome obezbedimo dobre i široke konsultacije i savetodavnu pomoć, onda ćemo formirati prvu dobru sugestiju – obezbediti u startu dobre i široke savetodavne mehanizme.

.

Vratimo se na pitanje ciljne grupe, tj. koga bi država svojim stimulativnim merama trebalo da naročito podržava? U ovom momentu to su, pre svega, najuspešniji učenici – bilo po formalnom uspehu u školi ili na studijama, bilo kao nosioci medalja na takmičenjima regionalnog, nacionalnog ili međunarodnog karaktera.
Da li je to dobro? Nije. Zašto? Zato što ne možemo istovremeno tvrditi da nam je škola posmatrana kroz nastavne programe, nastavne metode i sistem vrednovanja (a to važi i za visoko obrazovanje), loša i jednostavno nagrađivati one koji su najbolje uklopljeni u takvu školu, tj. u njoj postižu najbolji formalni uspeh. Šta je sa učenicima koji funkcionišu na drugačiji način? Šta je sa visoko kreativnima ili onima koji su dovoljno hrabri da se pobune? Šta je sa učenicima koji se izvanredno uspešno bave oblastima za koje obrazovna administracija ne organizuje takmičenja? Šta je sa decom čiji roditelji ili škola ne mogu platiti skupe privatne pripreme za takmičenja?
Pa koga onda podržavati i kako?
Najbolji odgovor bi bio da će najmanje promašaja i najviše pogodaka biti ako država upravljanje odgovarajućim fondom poveri pažljivo izabranom kompetentnom telu sastavljenom od spektra iskusnih stručnjaka. Takvo telo bi trebalo da ima slobodu da diskreciono proceni i odluči kome i kakva podrška da se pruži, uključujući i klasične stipendije i jednokratne pomoći (novčana pomoć), ali i druge oblike podrške kao što su mentorski i savetodavni rad, dodatno obrazovanje i usavršavanje, nabavka kvalitetne literature, možda i opreme i sl. Neko će reći – nemoguće. Ipak, takvu slobodu je, dobrim delom, imala Republička fondacija za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka u vreme kada se o njenom radu požrtvovano brinuo tadašnji predsednik SANU Aleksandar Despić. Dakle, ne možemo tvrditi da ovo rešenje nije i politički moguće.
No, moderni političari, pod novogovornom frazom o transparentnosti, vole da beže od nepotrebne odgovornosti (nepotrebne uglavnom znači da nemaju ličnu korist), pa se svojski trude da sve bude precizno “zacrtano” i propisano zakonima i pravilima. U tome im svesrdno pomažu tzv. stručne službe kojima pozli na samu pomisao o nekakvim “diskrecionim pravima” koja nisu unapred utvrđena i od slobode date tamo nekim stručnjacima sa strane.
Autor čvrsto veruje da se nikakvim pravilima ne može precizno regulisati materija koja podrazumeva kvalifikovanje osoba koje su per definitionem izuzetne.

Dakle, jasan je predlog da ministar koji bude ovlašćen za ova pitanja mora skupiti hrabrosti i napraviti telo (Nacionalni savet za podršku mladim talentima ili kako već) kome će dati široka ovlašćenja istovremeno ga štiteći od halabuke nezadovoljnih ambicioznih roditelja, zagovornika savršenosti domaćeg školstva, neprevaziđenosti takmičenja i smotri, univerzalnosti testova i školskih zadataka.
Takvo telo bi razmatralo zahteve i inicijative koje dolaze od strane škola, fakulteta, nevladinih organizacija i, naravno, pojedinaca i procenjivalo na koji način proveriti kvalitete kandidata i na koji najbolji način, onima koji to zaslužuju, a saglasno raspoloživim sredstvima, pomoći.
Do sada nisam odgovorio na pitanje koga podržavati, već samo ko bi trebalo da o tome odlučuje. Ipak, doći ćemo i do ciljne grupe i to tako što ćemo prvo pokušati da odredimo njenu negaciju. Dakle, hajde da budemo malkice hrabri i kažemo koga ne bi trebalo podržavati.
Pre svega, ne bi trebalo nagrađivati i podržavati čist uspeh u školi (ili tokom studiranja). Zašto? Iz dva razloga. Prvo, takve nagrade može dati škola ili fakultet i niko više. Već kod opštinskih ili gradskih nagrada za najbolje učenike imamo problem da za najbolje koji dolaze iz različitih škola ili fakulteta ne važe isti kriterijumi u tim školama. Dakle, lako je moguće da trećeplasirani iz škole A bude neko ko je daleko uspešniji, vredniji, pametniji od prvoplasiranog iz škole B. Ako smo nagradu definisali kao nagradu najboljima u gradu ili opštini, onda to nije pošteno. Lokalni funkcioneri će da poviču: šta se sitničari, terate mak na konac i sl. Pitanje je, u stvari, da li mi zaista hoćemo da nagradimo najbolje ili da od dodele nagrada pravimo spektakl? Ako želimo ono prvo, onda se valja pomučiti, poboljšati kriterijume ili od čitave priče pošteno odustati. Drugi razlog je suptilniji. Potvrđivanjem da su škole ili fakulteti nesporno napravili dobar izbor, dižemo ruke od nastojanja da obrazovni sistem promenimo. A sistem je definitivno loš. Zato zadovoljimo se priznanjima koje daju škole i fakulteti, a javna sredstva usmerimo ka pametnijim ciljevima.
Takođe sam uveren da nema smisla novčano nagrađivati pobednike takmičenja, čak i ako se radi o međunarodnim olimpijadama. Zašto? Prvo, zato što su ta deca već na tom takmičenju dobila odgovarajuću nagradu. Nagrađivati zbog dobijene nagrade svojevrstan je apsurd. Tu smo bez premca. Pogledajte samo šta se radi u sportu sa tzv. nacionalnim sportskim penzijama gde je granica apsurda debelo pređena i zašlo se u zonu čistog kriminala. Dalje, dodatni razlog je što ova takmičenja pokrivaju maleni deo prostora gde mladi mogu pokazati svoje kvalitete. Oni pojedinci koji su definitivno talentovani u oblastima kao što su humanističke nauke, tehnika, društveni angažman i sl. ostaju bez šansi “da se omaste” o državnu potporu, što državu čini neprincipijelnom, nerazumno selektivnom, pa i nepoštenom. Postoji tu još razloga. Da pomenem samo koliko je ružnih stvari isplivalo na površino po pitanju formiranja olimpijskih ekipa, preskupe pripreme za takmičenja, potiskivanja niza važnih obrazovnih i društvenih aktivnosti učenika zarad potpune posvećenosti pripremama za takmičenje (zašto ćute škoslki psiholozi i pedagozi?), svesnog prikrivanja osrednjeg pa i lošeg plasmana domaćih učenika iza medijskih priča o medaljama (srebrna medalja na međunarodnoj olimpijadi može značiti i 150. mesto na rang listi!) itd.
Sada dolazimo do bližeg određivanja ciljne grupe. Ako je reč o učenicima, onda bi to trebalo da budu učenici, po pravilu srednje škole (naravno da podržavam prostor za izuzetke, dokle god su izuzeci) koji pokazuju spoj visokih intelektualnih sposobnosti koje osim inteligencije uključuju i kreativnost i emocionalnu stabilnost (proverivo kombinovanom primenom testova i intervjua ali i uvidom u ostvarenja), visoke motivacije, razvijenih radnih navika, spremnošću i željom da više i šire uče i rade ne samo u jednoj uskoj oblasti (po cenu i neučestvovanja na prestižnim takmičenjima!). Njima se obavezno mora ostaviti sloboda da u svakom trenutku promene oblasti svoga interesovanja i svoje karijerne planove.
Ukoliko je reč o studentima kod kojih, za razliku od srednjoškolaca, postoji znatno viši nivo karijerne orijentacije, težište se mora više staviti na ostvarene samostalne rezultate izvan obaveznog kurikuluma. U tom uzrastu, kao punoletne osobe, od ovih mladih ljudi koji očekuju vanrednu državnu podršku, sa pravom se može zahtevati da dokažu da su u stanju da uspešno rade više i drugačije od formalnih zahteva škole i studija, naročito u domenu opšte kulture, pismenosti i komunikacionih sposobnosti (jezici), kao i kreativnosti (produkcija ideja, vizija i sl.).
U kojim oblastima? Svakako da preterana predmetna podeljenost unosi mnogo teškoća i da je to jedan od važnih razloga lošeg rejtinga domaćih univerziteta. Telo koje bude odlučivalo o kriterijumima nikako ne bi smelo da upotrebljava ključeve bilo koje vrste (oblast interesovanja, pol, geografska i etnička pripadnost, socijalni i profesionalni profil porodice i sl.) iako će se tu javiti brojni pritisci sa raznih strana. Dakle, pokušajmo da iskreno tragamo za najboljima. Ako uočimo da se po nekom kriterujumu preterano grupišu u odnosu na normalnu raspodelu, onda neka to bude povod za delovanje prema uzroku, a nikako u smeru uvođenja ključeva ma kako oni u prvom momentu delovali humano i opravdano.
Ipak, smatram da konačan sud o profilu ciljne grupe i načinu provere kvaliteta kandidata moramo ostaviti kompetentnom telu. Samo postojanje takvog tela je imperativ kojim bismo konačno stavili tačku na samovolju pojedinaca iz vrha vlasti. Jedino grupa stručnjaka može kvalitetno proceniti kvalitete i potrebe onih mladih ljudi koji su intelektualno superiorniji od svakog pojedinačnog člana takvog tela. Tako ćemo konačno moći da se nadamo da ćemo u pravom trenutku otkriti i na najbolji način pomoći one prave. Do sada u tome nismo uspevali.