magareća dilema

Najuočljivija novina u radu Istraživačke stanice Petnica u poslednjih nekoliko godina u svakom slučaju jeste ubrzani razvoj programa namenjenih nastavnicima srednjih i osnovnih škola. Negde od 1998. godine u Petnici se pojavljuje sve veći broj različitih kurseva, seminara i radionica za nastavnike. Isprva fokusirani na

sme li Petnica, makar i privremeno, zapostaviti rad sa učenicima zarad finansijski primamljivih ponuda u oblasti profesionalnog usavršavanja nastavnika

problematiku ovladavanja upotrebom računara u nastavi i korišćenjem Interneta, nastavnički seminari se proširuju na oblast fizike, hemije, nastave stranih jezika, geografiju, istoriju, da bi do 2003. godine obuhvatili preko deset naučnih disciplina, odnosno školskih predmeta. Iako Istraživačka stanica raspolaže veoma skromnim uslovima za smeštaj (sobe su projektovane za učenike a ne za odrasle), Petnica je bila privlačna za mnoge nastavnike koji su želeli da steknu sveža i zanimljiva iskustva upravo u onim oblicima rada koje je Istraživačka stanica veoma uspešno negovala – u aktivnoj, problemskoj, istraživačkoj nastavi, u radu sa učenicima koji žele nešto više i drugačije u odnosu na rigidne nastavne programe. Zainteresovanost nastavnika i škola za petničke programe rasla je kako sa porastom kvaliteta i "ponude" samih seminara (raznovrniji sadržaji rada, sve više korisnog informativnog i instruktivnog materijala koji su učesnici dobijali), tako i sa ubrzano rastućim zahtevima prosvetne administracije (Ministarstva) za kvalitetnijim i sistematskim usavršavanjem nastavnika, što je kulminiralo uvođenjem akreditovanih programa i bodova kojima učesnici programa obuke i usavršavanja mogu ubrzati svoje napredovanje u profesiji i u plati. Istraživačka stanica Petnica je ubrzo zauzela vodeće mesto u zemlji kao centar za usavršavanje nastavnika u praksi (in service training), zbog široke ponude raznovrsnih programa, zbog nagomilanog iskustva i uslova za rad koji se ogledaju u dobrim kabinetima, bogatoj biblioteci i novoformiranom Resursnom centru. Dalji razvoj broja i sadržaja programa za nastavnike postao je i glavni argument za proširenje smeštajnih kapaciteta Stanice i izgradnju novog stacionara.
Sve ovo ne bi trebalo da predstavlja problem, već naprotiv krajnje poželjan kvalitet, da nema i druge strane novčića. Naime, u situaciji kada su izvori finansiranja dosta ograničeni i nestabilni, Stanica je već preko decenije usmerena na donatore i programske finansijere, najčešće iz redova međunarodnih organizacija i fondova koji među svojim ciljevima obrazovanje drže na visokoj poziciji. Sa porastom temperature u kotlu gde se krčkaju obrazovne reforme, za glavninu ovih organizacija profesionalno usavršavanje nastavnika postalo je neuporedivo važnije i preče od podrške radu sa učenicima i mladima uopšte.
Tako se početkom "nultih" godina javila apsurdna situacija da su u Petnici počeli da dolaze potencijalni finansijeri koji su bili oduševljeni programima rada sa mladima, ali su želeli da finansiraju nešto drugo - kurseve i seminare za nastavnike. Ubrzo se Stanica našla u situaciji da je broj programa za nastavnike popunio praktično sav raspoloživi prostor i da programi za učenike, zbog kojih je Stanica i formirana i koji su je proslavili širom sveta, počinju da budu ugroženi zbog sve neizvesnijeg finansiranja ali i pritisaka na uvođenje novih i brojnijih nastavničkih seminara (vidi grafikone na stranama 28 i 45).
Krajem 2003. godine Stanica se sve više počela suočavati sa ozbiljnom strateškom dilemom: da li žrtvovati esenciju svoga postojanja i ugleda, dakle programe za učenike i studente, zarad šargarepe dobro finansiranih i relativno organizaciono i tehnički manje zahtevnih kurseva za nastavnike. Dilema nije ni malo jednostavna, čak i sa profesionalne i etičke strane. Naime, lako se može ponuditi opravdanje za ovaj potez kroz model kratkoročne supstitucije, tj. "hajde da u par narednih godina redukujemo programe za učenike da bismo mogli značajno povećati programe za nastavnike, pa ćemo tako lako obezbediti sredstva, opremu i poziciju da se nakon toga vratimo programima za učenike ali sa značajno boljim uslovima". Ovakva kalkulacija deluje primamljivo i "pije vodu" kao upotrebljivo opravdanje sasvim usaglašeno sa domaćim mentalitetom. Mediji neće Petnicu zbog toga napadati, Ministarstvo prosvete i škole neće proliti ni jednu suzu, finansijeri će trljati ruke, a deca i roditelji će se malo strpiti prihvatajući u društvu već uobičajeno objašnjenje da "nema para".
Unapred smo odbacili "Solomonsko rešenje" da programe za nastavnike pravimo van Petnice, jer je to besmisleno, pošto je glavna prednost Petnice u pogledu nastavničkih programa upravo u godinama (decenijama) pažljivo razvijanim specijalizovanim kapacitetima (laboratorije, biblioteka, resursni centar i sl.).
No, hajde malo ozbiljnije da obavimo jednu eksperimentalnu "disekciju" modela.

većina finansijera misli da je obuka nastavnika najvažniji faktor promene kvaliteta rada u školi i da učenici tu ne igraju nikakvu ulogu

Analizirajmo sledeće ključne elemente, tj. teze: (1) programe za učenike možemo lako smanjiti pa ponovo vratiti uz rast kvaliteta, (2) programe za nastavnike možemo povećavati dokle god finansijeri žele da odreše kesu, (3) promenjen balans programa za učenike u odnosu na programe za nastavnike neće ugroziti kvalitet rada Stanice, i (4) kada se vratimo na uobičajeni odnos programa to će biti korak napred za Stanicu.
Prva teza se sastoji iz dva dela. Prvi deo, da se programi za učenike mogu lako smanjiti, otvara nekoliko opcija: (i) da se smanje neki od elemenata godišnjeg ciklusa seminara koji zahtevaju najviše kapaciteta, na primer zimski i/ili letnji seminari, (ii) da se prestane sa organizovanjem nekih delova godišnjeg ciklusa koji deluju najmanje bitni a izvode se u vreme povoljno za nastavničke programe (jesenji seminari), ili (iii) da se smanji obuhvat (broj učesnika) kako bi se dobrim pakovanjem većeg broja manjih seminara oslobodio veći prostor za programe obuke nastavnika.
Treću opciju možemo odmah odbaciti, jer značajnije smanjenje broja učesnika nije moguće bez eliminacije nekih programskih oblasti iz kojih se organizuje samo po jedan seminar u seriji gde se od polaznog broja učesnika teško sakupi nekoliko solidnih projekata. Smanjenje u odnosu na sadašnji broj sigurno može značiti i prekidanje tankih niti veza sa desetinama škola. Sada, kada imamo učenike koji dolaze iz oko 200 škola, smanjenje broja polaznika letnjih seminara čak i samo za dvadeset procenata (uz nameru da se očuva kvalitet polazničkih projekata), znači izostavljanje niza malih i srednjih škola, mahom iz provincije, u korist većih i opremljenijih obrazovnih centara odakle dolazi glavnina složenijih kvalitetnih projekata. Prva opcija je takođe praktično neizvodljiva, jer zimski seminari ne mogu da traju manje od šest dana, a da se pri tome ostvare njihovi najvažniji ciljevi (upoznavanje polaznika, efektan paket predavanja, pokretanje razmišljanja o realnim projektima, dobra startna interakcija polaznika), dok su letnji već svedeni na "kritični minimum" od dvanaest dana. Za kraće vreme teško da bi se većina učeničkih projekata mogla ostvariti. Ovde opcija (ii) deluje najprihvatljivije, ali i to možemo odbaciti, jer i jesenje i prolećne seminare ne možemo izbaciti bez definitivnog narušavanja kvaliteta i finalizacije letnjih aktivnosti, dok je odstranjivanje samo jesenjih seminara nedovoljno, jer oni ionako zauzimaju samo oko 2-3 sedmice, što ne stvara dovoljan prostor za značajnije povećavanje broja nastavničkih programa.
Sada dolazimo do zaključka da je dalje smanjivanje programa za učenike moguće samo uz "ozbiljnije rezove", dakle radikalno, tj. obustavljanjem nekih oblasti rada (programa, naučnih disciplina), jer je broj polaznika tu već kritično mali, uz istovremeno napuštanje nekih delova godišnjeg ciklusa u potpunosti (jesenji seminari, na primer). Samo tako oslobađamo iole značajnije kapacitete za potrebe rada sa nastavnicima. Već smo pokazali da smanjivanje broja polaznika ili dužine zimskih ili letnjih seminara nije izvodljivo.
Prva teza sada izgleda ovako: "programe za učenike možemo lako radikalno smanjiti pa ponovo vratiti uz rast kvaliteta". Pokažimo sada koje su slabosti ove teze.
Počnimo od toga da je gotovo nemoguće napustiti neke započete oblasti rada uz nadu da će se to kasnije moći lako obnoviti. Srbija je mala zemlja i veoma dobro znamo da u nekim oblastima ima vrlo malo raspoloživih i upotrebljivih stručnjaka. Dobar deo njih smo uspeli da vežemo za programe ISP i oni sada ulažu određeno vreme i energiju ne samo da dođu na seminare, već i za svoju stručnu pripremu za to. Mala je verovatnoća da će oni lako prihvatiti ideju da se oblast u kojoj su godinama bili angažovani napusti na nekoliko godina i da se posle sve vrati kako je bilo. Izvesno je da će obnavljanje prekinute oblasti biti teže nego njeno pokretanje u vreme kada je u programima Stanice nije bilo.
Prva teza konačno glasi "programe za učenike možemo svesti na manji broj oblasti i manji broj seminara tokom godine bez nade da ćemo lako vratiti napuštene oblasti nakon nekoliko godina". Niko ne kaže da i ovakva teza ne bi mogla biti strateški prihvatljiva.
Hajdemo sada na drugu tezu, tj. da programe za nastavnike možemo povećavati dokle god finansijeri žele da odreše kesu. Ovo je visokorizična teza. Rast interesovanja finansijera neće buditi samo apetit Petnice, već i drugih, društveno znatno bolje pozicioniranih institucija (fakulteti i instituti, na primer). Ukoliko finansijeri tokom više godina budu želeli da ozbiljnije ulažu u profesionalni razvoj nastavnika, moramo postaviti i pitanje da li će Petnica sve vreme ostati atraktivna kao što je to sada kada "veliki igrači" još nisu namirisali plen i stupili na teren. Bez novog objekta za smeštaj, Petnica će biti sve manje atraktivna i rast programa za nastavnike će se nastaviti samo do tačke kada se na tržištu pojave ozbiljne ponude fakulteta i instituta koji imaju profesionalniju opremu i mnoge uslove znatno bolje od Petnice. Uostalom, teško je reći koliko će Ministarstvo prosvete istrajati na naglašavanju važnosti dodatnog obrazovanja nastavnika pre nego što reši prioritetnije pitanje njihove materijalne situacije (čitaj: pristojne i stimulativne plate). Ne plašimo se da će Petnica biti napuštena, ali je nerealno očekivati da će u sadašnjim smeštajnim uslovima programi za nastavnike moći da se šire neograničeno i izvesno.
Teza da promenjen balans programa za učenike u odnosu na programe za nastavnike neće ugroziti kvalitet rada Stanice, takođe visi o tankom koncu. Evo gde će sve moći da ugrozi Stanicu. Ugroziće je prvo kod onog dela finansijera i sponzora, prijatelja i donatora Petnice koji to čine upravo zbog (retko) kvalitetnog rada sa mladima ili zato što su i sami bili polaznici Petnice. Njihov broj iz godine u godinu raste. Ugroziće je, zatim, kod onog, nesporno dominantnog broja stručnih saradnika koji se angažuju zbog

Istraživačka stanica je pokazala da se kroz rad sa učenicima, a ne samo obrazovanjem nastavnika, škola može menjati uznutra. Promena rada nastavnika posredstvom izmenjenih zahteva učenika prema njima, vredno je petničko metodičko postignuće. To što ga većina domaćih pedagoga neće uočiti, ne bi trebalo da nas mnogo brine. Štaviše, možda je i to jedan od dokaza vrednosti.

shvatanja važnosti brige o potencijalnom naučnom podmlatku bez koga nema budućnosti mnogih oblasti naučnog i istraživačkog rada u ovoj malenoj i slaboj zemlji. Ugroziće je i u svetu, jer je ovako postavljen i razvijan rad sa mladima ono po čemu je Petnica jedinstvena i visoko cenjena. To što za takav rad nema dovoljno para može da znači da ih nismo umeli na pravom mestu i na pravi način tražiti.
I poslednja teza da će Stanica, po povratku na uobičajenu strukturu programa, biti u značajno povoljnijoj situaciji, može se lako osporiti kritikama prethodnih teza. Dakle, niti će se lako moći vratiti u širok spektar sada dostignutih programa, niti će imati toliko entuzijastičnih saradnika, a pitanje je da li će, kada presahnu izvori finansiranja okrenuti nastavnicima, Stanica moći obnoviti veze sa svima onima koji su i do sada, lakše ili teže, pomagali ovaj rad upravo zbog mladih. Dalje, visokovredan argument profesionalne stabilnosti i kontinuiteta, tj. da je u svim dosadašnjim političkim, društvenim i ekonomskim menama Stanica dosledno istrajala u svojim profesionalnom opredeljenjima i principima, u ovom slučaju bi zauvek izgubio svoju opravdanost. Podsetimo da je ovaj argument bio odlučujući za opstanak Stanice u najtežim vremenima. Doslednost u radu je na ovim prostorima postala retka osobina ali zato sve više tražena i cenjena.

Nije ova analiza pisana da bi se osporilo pravo na strateško razmišljanje o mogućim izmenama u radu i organizaciji programa. U nestabilnim vremenima takvo razmišljanje je neprocenjivo važno. Šta bi bio zaključak? Raditi kao i do sada i ništa ne menjati, ne reagovati na izazove vremena (i finansijera)? Nikako! Zaključak bi trebalo da bude da se ne treba samo lakomisleno povinovati željama i projektima koje razni finansijeri unapred spakovane donose u Srbiju, već da ih uporno pokušavati ubediti da pomažu ne samo nove projekte, ma koliko oni izgledali obećavajuće, već i ono što provereno dobro i uhodano funkcioniše, e da bi postalo još bolje. Lako je zaustaviti mašinu ali ju je često teško ponovo pokrenuti. Na ovim prostorima, što našom sopstvenom voljom i glupošću ali i ne retko uz naivno uplitanje površnih kvazieksperata sa strane, mnoge dobre ideje i poduhvati su netragom zatrti dok je malo što novoga pustilo korenje.

Zato valja emitovati jasnu poruku dobronamernim partnerima da je Istraživačka stanica Petnica postala to što jeste upravo zbog doslednog razvoja kvalitetnih i atraktivnih programa upravo za onaj segment mlade generacije koji sa puno ambicije, motiva i energije gleda unapred ali i da smo pokazali da se kroz rad sa učenicima može menjati škola iznutra, kao i da su programi rada sa nastavnicima ovde nastali i dobro se pokazali jer su nastavnici sami razvili potrebu da dođu u Petnicu zbog onoga što su saznali preko svojih učenika, a ne preko državne administracije. Istraživačka stanica je uticala na podizanje kvaliteta nastave u mnogim sredinama preokrenuvši vektor obrazovnog delovanja. Promena rada nastavnika posredstvom kvalitetno izmenjenih zahteva učenika prema njima, vredno je petničko metodičko postignuće. To što ga većina domaćih pedagoga nije i neće uočiti, ne bi trebalo da nas mnogo brine. Štaviše, možda je i to snažan i neoboriv dokaz vrednosti petničkog obrazovnog modela. Zato je svako razmišljanje o razvoju programa za nastavnike nužno uslovljeno razvojem adekvatnih programa za učenike. Tako struktura ostaje statički i dinamički stabilna, a koliko je lepa na prvi pogled, teško je suditi, jer je lepota subjektivan doživljaj u oku i umu posmatrača.

brainstorming

more teachers
or
more students?

Petnica Science Center is facing a new strategic dilemma – how to keep well established annual cycle of courses and camps for students if there are more and more pressures (including sweet financial offers) to enhance teacher training programs. Capacity of facilities is limited and almost completely booked.

In this short essay, a director of the Petnica Science Center Vigor Majić discusses some core arguments and models for possible future changes of the structure of PSC’s programs. Although almost everybody is fascinated with well developed Petnica’s programs and activities for youth and students, the most potential partners and sponsors, especially international organizations, are more ready to support teacher training programs. Moreover, there are some direct suggestions to reduce students’ programs in order to make more room for teachers’ courses and workshops.
In the article, author uses an interesting model of “dissection of arguments” to show that the most of them are fragile and risky. Instead of reducing students programs, Petnica must show that, respecting the actual situation of incomplete and unstable national educational reform processes, pure teacher training and, eventually, curricular and legislative reform are not sufficient to assure the improvement of teaching methods and practices within a school. Petnica’s experience proves that the “bottom-up” effect could help – training students to increase their needs and reshape their position in classroom in order to make “productive environment” for better education, and to help “innovation-ready” teachers to improve teaching process.
Another argument is that many years ago teacher training programs in Petnica have been spontaneously created because of already well developed science camps and courses for students. School teachers have recognized Petnica’s innovative ideas and methods through their students and, after that, they wished to come. It makes students’ programs very important complement to TT activities.
Here Vigor Majić is supporting the orientation of the PSC to keep its good students’ programs, but to invest more time and energy to convince potential partners and sponsors to support programs both for students and teachers in order to assure better results and longevity of innovative steps in school practice improvemen